Бурјатске бајке и легенде у делима Зорикта Доржијева

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Живописни народни обичаји номадских Бурјата и њихов мистични фолклор, зачињен будистичком традицијом, инспирисали су стваралаштво више генерација уметника. Међу њима су Даши Намдаков, пореклом из бурјатског села у Забајкалском крају, о којем смо већ писали, и Зорикто Доржијев, који своја дела излаже широм света. 

Академизам и слободан лет 

Доржијев је рођен 1976. године у престоници Бурјатије Улан Удеу. У овом граду чак и православна црква подсећа на будистичку ступу, а 36 километара даље налази се Иволгински дацан, главни будистички центар Русије. Недалеко је Бајкалско језеро, а с друге стране Монголија. То је крај шамана и источњачких народних веровања, где се свуда наоколо пружа степа, а у људима живи сећање на претке. 

У родном граду, а касније у Краснојарску, Зорикто је стекао академско сликарско образовање. Тако да се у његовом стваралаштву са етничким колоритом преплићу класичне представе о композицији, облику и боји. Његови радови одражавају наслеђе номада и локалне легенде. 

Зорикто је 2004. године учествовао на изложби у Музеју историје Бурјатије, где су његове радове запазили тада већ познати Даши Намдаков и његов менаџер Константин Ханхалајев. У галерији Ханхалајева уметник излаже и данас. 

Степе и номади 

Главни јунак Зориктових дела је степски посматрач-номад. „Он је уметник, песник, филозоф. По правилу је усамљенˮ, каже аутор. 

Зорикто ствара у различитим жанровима и техникама, од сликарског платна до дигиталне уметности и nft-а. Радио је и костиме за филмове. На пример, филм „Монголˮ Сергеја Бодрова (2007), за који је костиме радио Зорикто, био је номинован за „Оскараˮ као најбољи страни филм, а за костиме је добио руску националну филмску награду „Никаˮ. 

Међу другим Зориктовим филмским ангажманима су: „Кућа сунца“ Гарика Сукачова (2010), лепа бајка о совјетским хипицима, и „Небеске жене Лугових Маријаца“ Алексеја Федорченка (2012). За овај последњи Зорикто добио је награду Савеза филмских теоретичара и критичара Русије.   

Изложбе широм света 

У Зориктовим делима критичари су више пута истакли утицај Ендија Ворхола и поп-арта, као и европског космополитизма. Поштовање према старим европским мајсторима уметник је изразио путем смелих аутентичних римејка дела Леонарда да Винчија, Јана Вермера, Јана ван Ајка и других уметника.   

Зориктова серија „Степска Нирвана“ представљена је у Тибетанском дому у Њујорку, на чијем челу је отац Уме Турман. На заједничкој аукцији са аукцијском кућом „Кристис“ ова глумица је лично представила једно дело бурјатског уметника. 

2015. године имао је индивидуалну изложбу у московској Третјаковској галерији. Носила је назив „Замишљена реалност“ и у њој је представио своје већ познате ликове номада, источњачких принцеза и бајковитих бића. 

2019. године Зориктова изложба „Нова степа“ представљена је у Венецији током бијенала. Дела његовог „степског поп-арта“, како су га крстили критичари, украсила су англиканску цркву светог Георга, а на улицама града су се појавиле скулптуре „Номада“. 

У родном Улан-Удеу Зорикто је апсолутна звезда и то не само на уметничкој сцени. 2019. године је позван да ослика један зид у граду. „Улични поклон“ граду посвећен је стиховима локалног песника Намжила Нимбујева „Јутарњи намаз“.

Пандемија и самоизолација довели су до стварања изложбе „Човек од крпица“, у којој се Зорикто бавио темом граница између спољашњег и унутрашњег света и тиме како реалан живот смењује хаос фрагмената. 

2022. године отворена је најновија Зориктова изложба под називом „У трци с временом“.