Тема хране на платнима руских сликара (СЛИКЕ)

(Зинаида Серебрјакова / Третјаковска галерија / Public Domain, Казимир Маљевич / Руски музеј / Public Domain)
Шта мртва природа са хлебом може да исприча о условима живота? Зашто је харинга постала симбол совјетске епохе? Шта је то гастрономска пропаганда? Руско сликарство даје одговоре на ова питања.

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Печурке, риба и поврће“ (1838), Иван Хруцки

Стручњак за мртву природу и члан Императорске академије уметности Иван Хруцки није одступао од сликарских традиција старих европских мајстора. По техници и стилу је био врло близак са холандском мртвом природом 18. века.

„Доручак аристократе“ (1849-1850), Павел Федотов

Уметник је овој слици дао наслов „Гост у зао час“. Сав смисао се крије у ситном детаљу, а то је веома оскудан и стидљиво прикривен доручак у виду комада црног хлеба. То је у великом нескладу са аристократским „имиџем“ који младић тако упорно жели да истакне.

„Бољари пирују на свадби“ (1883), Константин Маковски

На гозби поводом свадбе и уједињења два бољарска рода, што је за староруску елиту био крајње важан догађај, пред госте се износи печени лабуд – симбол плодности и традиционална посластица на бољарским свадбама.

„Мртва природа“ (1911), Казимир Маљевич

У периоду потраге за сопственим стваралачким изразом авангардиста Маљевич се опробао у француском стилу „клоазоне“, у коме се велике мрље боја затварају црним масним линијама.

„На доручку“ (1914), Зинаида Серебрјакова

Серебрјакова је једна од малобројних жена у руском сликарству. Сликала је дирљиве портрете своје деце. На једном таквом платну је приказан породични доручак. Уметница је припадала династији креативних боема, па је у њеној кући очуван и европски начин исхране – ујутру лагани доручак, а у подне још један, обилнији.

„Рибе, вино и воће“ (1916), Константин Коровин

Као страствени риболовац Коровин се у више наврата окретао теми „рибарске мртве природе“ у омиљеном импресионистичком маниру. Ово платно по структури боја спада у такозване Коровинове ноћне мртве природе.

„Трговчева жена пије чај“ (1918), Борис Кустодијев

Доласком бољшевика на власт укинут је трговачки сталеж, тако да је само у сећању остала представа о Русији какву је забележио Кустодијев у виду „издашне“ даме са моћним и древним родословом у амбијенту који красе самовар, лепи сервиси и укусна храна. Тих година је сликар живео у сиромаштву и једва се кретао услед тешке болести, а његова писана реч у супротности је са садржајем његових слика: „Ми овде живимо прилично лоше, хладно нам је и гладни смо, сви унаоколо само причају о храни и хлебу...“

„Харинга“ (1918), Кузма Петров-Воткин

„Цело лето смо много гладовали, осећа се човек као марвинче, само се о јелу размишљало“, написао је сликар у новембру 1918. године. Готово у исто време је сликао и мртву природу која на најбољи могући начин дочарава јеловник обичних људи на самом почетку совјетског периода: сасушена харинга, комад старог хлеба и неколико кромпира.

„Совјетски хлеб“ (1936), Иља Машков

Током 1930-их се у мртву природу враћа живописни илузионизам. Док услед масовне глади умиру милиони људи у Украјини, на Кубању, у Поволжју и Казахстану, официозна мртва природа приказује праву прехрамбену „утопију“: класје од теста, пецива свих врста и облика која узбуђују машту. Многи су заиста могли само да маштају о томе.

„Колач“ (1919), Давид Штеренберг

Штеренбергове аскетске мртве природе биле су далеко ближе стварности. Његов сићушни колач у несразмерно великом тањиру је незамисливи луксуз у годинама после револуције.

„Радионица торти“ (1937), Олга Јановска

Популарни совјетски еклери и корпице доживљавани су као обавезни атрибут сваког празника, па су људи покушавали да их набаве по сваку цену. Јановска приказује раднице у посластичарници са претрпаним послужавницима. То је такође гастрономска утопија. И какав контраст са Штеренберговим „Колачем“!

„А. Н. Толстој у гостима код сликара“ (1941), Петар Кончаловски

Писац Алексеј Толстој посетио је Кончаловског у његовој дрвеној кућици. Сликар је приказао писца како седи за богатом руском трпезом. Испред њега је сочни бут, врло танки листићи црвене рибе, печене јаребице, хрскави краставци, црвени парадајз, јарко жути сочни лимун и различити напици. Одлична гозба! Ко не би пристао да у њој учествује?

„Совјетске конзерве“ (1939), Борис Јаковљев

„Совјетске конзерве“ су још један пример соцреалистичке мртве природе. Све те тегле са зимницом, слатким и конзерве су крајем 1930-их савременици доживљавали као прави рог изобиља, а онај ко посматра слику требало је да стекне утисак о великој земљи која је богата и сита.

„Доручак“ (1970), Јуриј Пименов

Јуриј Пименов. Доручак.

Велики мајстор совјетског импресионизма Јуриј Пименов приказује типичан совјетски доручак из 1970-их. Ово није баш просечна комбинација намирница за оно доба (мало је луксузна), али је прилично веродостојна.

„Доручак у Абрамцеву“ (1960), Е. Фокина

Је. Фокина. Доручак у Абрамцеву. Изложба

Имање Абрамцево – „место моћи“ руских сликара и родно место руског модерна.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“