Толстој је живео 82 године и „закачио“ је прелазак из 19. у 20. век, почетак ере индустријализације и техничког напретка. За његовог живота се појавила железница, фотографије, филм, уређаји за снимање и репродукцију звука, писаће машине и, најзад, струја. Сва та открића је он успео да испроба. И до каквих закључака је дошао?
Толстој је практично био вршњак овог изума и са великим интересовањем је стицао прва фотографска искуства. Отац руске фотографије Сергеј Левицки направио је 1856. године прве фотографије Лава Толстоја на папиру. Овде је писац, још увек млад, фотографисан насамо и у друштву осталих аутора часописа „Савременик“ – Ивана Тургењева, Ивана Гончарова, Александра Островског и других.
Касније је Толстој посећивао фотографске атељее и правио свечане портрете. То су у неком смислу биле прве „визиткартице“. Он их је чак прилагао уз писма и тако размењивао фотографије са својим пријатељима, на пример са Александром Херценом. Доњу фотографију је направио фотограф Жерузе 1861. године у Бриселу.
Толстој је 1862. године направио први аутопортрет. За овај „селфи“ је упрегао два коња да вуку огроман и тежак фотоапарат. На фотографији је остао запис његове жене, Софје Андрејевне: „Сам себе је сликао“.
Фотографија је за Толстоја постала нека врста опсесије. Данас не постоји други сличан пишчев архив који би могао да се похвали толиком количином фотографија. Томе је у великој мери допринела Толстојева жена Софја Андрејевна. Она је била веома посвећена фотографији, бавила се њоме преко 20 година и сама развијала филмове.
И Толстојев пријатељ Владимир Чертков је правио читаве серије психолошких портрета. На њима се могу сагледати пишчева осећања.
Ово су неке од последњих Толстојевих фотографија, направљене 1910. године.
Временом је интересовање спласнуло и појавила се одбојност. Толстој је 1903. године написао свом пријатељу Стасову да му је „ужасно непријатно“ да позира фотографима. Он је у том бележењу самога себе на фотографској траци видео нешто штетно, нешто што потстиче сујету и приземна осећања.
Када је на размеђу 19. и 20. века фотографија у Русији почела да се развија, мноштво фотографа је тежило да овековечи историјске призоре. Лав Толстој је свакако био један од најтипичнијих „призора“ свога доба. На доњој фотографији је занимљива сцена „Напад фотографа“, где се види како фотографи стоје у реду да сликају чувеног писца.
Сергеј Прокудин-Горски, руски пионир фотографије у боји, путовао је по целој Русији фотографишући зграде, храмове и људе. Свратио је и код Толстоја као велике руске знаменитости. Тако је настала једина Толстојева фотографија у боји.
Поред фотографија сачувани су и филмски кадрови на којима је забележен Лав Толстој у последњим годинама живота. Многи снимци су направљени у Јасној Пољани, где је писац снимљен како се шета по имању, у кругу породице и са ћеркама и децом из села.
На снимцима се види колико је Толстој био популаран. Огромна гомила људи га дочекује на станици када стиже у Москву. Поклоници га дочекују и пред капијом његове куће у Москви. Где год би дошао, многи људи су се окупљали да га виде.
Руски писац је високо оценио снагу видео-снимака: „Ах, кад бих сад могао да видим оца и мајку као што видим самога себе!“, говорио је. Касније је у интервјуу за лист „Вечерњи Петербург“ истакао да је „занимљиво видети самога себе скоро као живога: као да се човек подваја“.
Писац „Рата и мира“ се бринуо и за моралну компоненту напретка. Дошао је до закључка да је технички развој неопходан, али само ако служи на добробит човечанства. „Када је људски живот неморалан и када односи међу људима нису засновани на љубави, него на егоизму, онда сва техничка усавршавања и увећавање људске власти над природом: пара, струја, телеграф, свакојаке машине, барут, динамит – све то оставља утисак опасних играчака које су дате деци у руке“, написао је Толстој у дневнику 1903. године.
„Сад сам разговарао телефоном са Л. Толстојем“, написао је Чехов жени 1901. године. Писац Максим Горки је у то време био код Толстоја и био је сведок тог разговора. Он пише како је Толстој тада усхићено викао у слушалицу: „Данас ми је толико леп дан, тако сам радостан да бих хтео да и ви будете радосни. Нарочито ви. Ви сте веома добри, веома!“
Толстој је од краја 19. века доста користио и телеграф. Он није често слао телеграме, за разлику од његове жене, али је добијао небројене телеграме из различитих делова земље.
Руски писац је био забринут за моралну страну такве иновације, каква је био телеграф, и за социјалну неједнакост. „Ми говоримо о прогресу електричних телеграфа. Очигледно је корист и примена телеграфа намењена само вишој, такозваној образованој класи. Народ, 9/10, може само да слуша како брује жице...“, написао је Толстој у чланку „Прогрес и дефиниција образовања“.
Док је гледао филмове Толстој се жалио да му недостаје звук ради пуније слике и ближег приказа стварности. Није доживео звучни филм, али је имао искуство везано за фонограф и грамофон.
Фонограф (слева доле) у Толстојевом кабинету.
Државни музеј Л. Н. ТолстојаПроналазач Томас Едисон је 1908. године послао Толстоју фонограф на поклон. Писац је тада почео радо да диктира кратке мисли и писма. У почетку је снимао све редом, а касније је схватио да не треба претеривати са овом иновацијом и одлучио да бележи само мудре мисли. У јесен 1909. године су представници фирме Graphophone снимили Толстојев глас на руском, енглеском, француском и немачком језику.
Толстој је снимао и своје читање бајки за децу. Ти снимци се могу преслушати на сајту tolstoy.ru.
Добро је познат и снимак пишчевог обраћања сеоској деци у јаснопољанској школи коју је сам организовао.
Грамофон је донет Толстоју у Јасну Пољану још раније, 1903. године. Лав Николајевич је много волео музику. У његовој кући се увек свирао клавир, а поред тога је врло радо слушао балалајку и циганске песме. На грамофону је имао могућност да чује Бетовена, Шопена, Чајковског, арије из опера и виолински трио. Према сећањима присутних, он се дуго мрштио и говорио „хм“, али када је почела песма за игру „По калдрми“ очи му заблисташе, нога се цимну у такту музике и он рече: „Види ти то!“
Воз није случајно постао „јунак“ романа „Ана Карењина“. Најважније сцене, тј. Анин сусрет са Вронским и њено самоубиство, везане су управо за железницу. Тако је Толстој оценио овај новитет: да, то јесте прогрес и комфор, али је и убиствено оруђе. Још у почетку романа под точковима воза гине случајни лик. Узгред, епизоду са Аниним самоубиством Толстој је позајмио из стварног живота. Наиме, под воз се бацила девојка која је живела близу Јасне Пољане и тај догађај је дубоко потресао писца.
Толстој није био равнодушан према људској погибији под утицајем прогреса или кривицом прогреса. „Предивно је електрично осветљење, телефони <...>, али нека је све то проклето, и не само то, него и железничке пруге и сав фабрички циц и сукно на свету, ако је због њихове производње потребно да 99/100 људи буде у ропству и да хиљаде људи гину на свом послу“, написао је он у чланку „Ропство нашег доба“.
Главна животна и филозофска концепција Лава Толстоја и његових присталица била је „непротивљење злу насиљем“. Питања насиља су највише бринула познатог писца и зато је уз све своје интересовање према прогресу и техничким иновацијама он сматрао да је живот само једног човека вреднији од све струје и свих других најновијих благодети цивилизације.
Стицајем околности, и сам Толстој је умро близу железничке пруге. Он је возом побегао од куће, али се успут озбиљно разболео. Последње дане је у несвесном стању провео у кући управника станице на малој успутној станици Астапово.
Овде сазнајте више о томе како је Толстој провео последње дане живота.
Изложба „Толстој и прогрес“ биће отворена у Државном музеју Л. Н. Толстоја у Москви до 14. августа 2022. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
