Како и зашто је Толстој пред смрт побегао од куће?

Владимир Чертков/Государственный музей Л. Н. Толстого; Russia Beyond
10 дана пре своје смрти 82-годишњи писац је буквално побегао од куће и скривао се од своје жене. Шта се с њим дешавало пре и после бекства, ко је с њим провео последње дане и како је Русија реаговала на вест о смрти генија?

20. новембра 1910. године свет је напустио један од највећих руских писаца. Ексцентрично ноћно бекство са имања Јасна Пољана постало је детективска прича о којој је тадашња штампа интензивно писала. Вести о томе будно је пратила читава Русија. 

Духовни преокрет и покушаји да напусти кућу

Узоран породичан човек, Лав Толстој је дуго година истицао значај породичних вредности. Љубав, брак и децу сматрао је смислом живота заједно са сталним духовним усавршавањем. Међутим, 80-их година, када је превалио педесету, доживео је снажан унутрашњи преокрет. Писац се разочарао у цркву и брак као свети савез између мушкарца и жене. Променио се и његов однос према приватном власништву: трудио се да се ослободи богатства, почео да носи легендарну сељачку рубашку и да ради у пољу заједно са сељацима. Осим тога, одлучио је да се одрекне ауторских права на своја дела, што је у породици изазвало велики скандал.

Толстојева жена Софија Андрејевна била је одлучно против тога, јер би то значило да породица остане без средстава, а бројна Толстојева деца без наследства.

У овим тежњама Толстоја је подржавао његов поштовалац и лични помоћник Владимир Чертков. Он је писцу предлагао да напусти породицу, у којој се, по његовом мишљењу, није прихватала пишчева нова филозофија. Чертков је својим присуством почео да иритира Софију Андрејевну. Атмосфера у породици је постала затегнута, а између супружника су непрекидно избијале свађе.

Толстој и Чертков

„Данас је гласно узвикнуо да машта о томе да оде из породицеˮ, записала је у свом дневнику Софија Андрејева на лето 1882. године. Недељу дана касније поново је дошло до конфликта, жена је Толстоја оптужила за неодговорност према породичном новцу и он је отишао од куће носећи само врећу са стварима. 

„На пола пута до Туле вратио се назад, јер се ближио женин порођај. Следећег дана рођена је најмлаћа ћерка Александраˮ, пише Андреј Зорин у биографији „Живот Лава Толстоја. Искуство тумачењаˮ. Александра ће касније постати очев лични секретар, посвећени пријатељ и помоћница. Њој ће и завештати сва права на своја дела.

12 година касније Толстој поново жели да оде и чак пише опроштајно писмо Софији: „Досад такође нисам могао да одем од вас, мислећи да ћу деци тако ускратити, док су били мали, барем оно мало утицаја који сам могао да имам на њих...ˮ Међутим, писмо јој није дао и остаје код куће.

Касније се Толстој одриче и Нобелове награде, чим почињу да се појављују гласине о томе да би могао да је добије. Такође чини све што може како би спречио велику прославу свог 80. рођендана 1908. године.

Бекство из „рајаˮ

У ноћи између 9. и 10. новембра 1910. године Толстој кришом бежи од куће поневши само мало ствари са собом. Пратио га је лични лекар Маковицки, кога је пробудио изненада усред ноћи и који ништа није слутио о његовим намерама. Ујутро је ћерка Александра мајци предала писмо у којем је Толстој обавештава да одлази заувек. „Чиним оно што обично чине старци мојих година. Одлазим из световног живота како бих проживео у самоћи и тишини последње дане ˮ, записао је Толстој.

Софија Андрејевна је била очајна. Толстоју се у то време дешавало да изгуби свест, имао је пропусте у памћењу и болесно срце. Овакво бекство му је могло донети само сигурну смрт.

Толстој је са лекаром сео у воз и одлучио да најпре оде до најближег града Туле. Павел Басински, пишчев биограф, пише да Толстој није знао ни пут којим ће ићи ни своје коначно одредиште: „...он не само што то није знао, него се трудио да о томе не размишља.ˮ

Убрзо је вест о ексцентричном Толстојевом поступку постала позната локалним новинама и тулски новинари су се дали у потрагу за писцем.  У новинама је објављивана детаљна хроника његовог кретања. „У Белеву је Лав Николајевич био у бифеу и појео кајгану.ˮ

Компликованим путем, променивши неколико возова, Толстој је заиста стигао до манастира Шамордино у којем је живела његова сестра, након чега је решио да оде на југ, у Бугарску. Али на путовању се прехладио, што је довело до упале плућа. Лекар је одлучио да болесника изведе из воза на најближој станици.

Софији Андрејевној је послао телеграм: „Лав Николајевич је у Астапову код начелника станице. Температура 40°”.

Астапово

Станица Астапово – последње коначиште

Данас ова мала железничка станица у Липецкој области носи Толстојево име. 2010. године пажња читаве Русије била је усмерена према овом месту. 13. новембра, неколико дана посла одласка од куће, тешко болесни Толстој је пребачен у кућу начелника станице, јер се није нашао бољи и удобнији смештај за писца. Он је био практично без свести и тешко је дисао. Неколико лекара је покушавало да га спасе, али је он тражио да га не узнемиравају и „препустио се Божјој вољиˮ.

За Толстојево здравље забринули су се и највиши кругови државе. Чак су и престонички чиновници сакупљали вести о томе, а локални губернатори, министарство унутрашњих послова и управа железнице тражили су од локалних представника полиције и радника на железничкој станици да што чешће шаљу извештаје о пишчевом стању.

Пре свих осталих код Толстоја је стигао његов помоћник Чертков. Своју жену је, међутим, Толстој категорички одбијао да види и чак се прибојавао њеног доласка, бунцајући током ноћи: „Побећи... Побећи... Стићи ће те...ˮ

А ипак Софија Андрејевна је кренула код њега. Међутим, како пише Басински, „заједничком одлуком лекара и све деце решено је да је не пуштају код њега и да Толстоју не говоре ништа о њеном доласкуˮ.

Могла је да уђе код мужа тек неколико сати пре његове смрти, кад је већ био без свести. Она му је „мирно пришла, пољубила га у чело, клекла и рекла: 'Опрости ми' и још нешто што нисам успео да чујемˮ, присећао се њихов син Сергеј.

На опроштају од писца на његовом имању Јасна Пољана окупио се огроман број људи. Према Толстојевој жељи, церемонија није била православна, него световна. И сахрана је била без крста или споменика. Направљена је земљана хумка и на њој посађена трава.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“