Зашто је Лав Толстој, отац тринаесторо деце, мрзео секс?

Archive photo, П. Мокиенко/МАММ/МДФ
Руски писац је истовремено био велики проповедник морала и велики љубитељ жена. Временом је одбацио телесне везе и брак, да би пред смрт побегао од жене „главом без обзира“.

Лав Толстој је био оригинална и контроверзна личност. Десетине љубавних афера се у његовој биографији преплићу са проповедањем морала, чедности и породичних вредности. Да није он можда моралистичким сентенцама покушавао да искупи сопствене грехе?

Стид и блуд

„Кад су ме браћа први пут одвела у јавну кућу ја сам извршио тај чин, а онда сам стајао крај кревета те жене и плакао“ – тако је Толстој касније описао свој први секс. Имао је тада 16 година.

Лав Толстој, 1848.

Прво романтично осећање и телесну привлачност женске особе осетио је око 13 година. То је такође описао у дневнику: „Једно снажно осећање, слично љубави, осетио сам тек са 13 или 14 година. Не желим да верујем да је то била љубав, јер је у питању била пуначка собарица (додуше, имала је врло привлачно лице), а уз то је период од 13. до 15. године за дечака најнезгоднији: не знаш на шта да се бациш, а сладострашће у том периоду дејствује необично снажно“.

Будући писац је почео да води дневник са 18 година, када је доспео у болницу због венеричне болести. То је за њега био велики потрес, и зато му је требало да се пресабере и среди своја осећања. Додуше, ни болест није могла да сузбије његову жељу за телесним уживањима. Он у дневнику често пише о сладострашћу и размишља о сопственој похоти.

Толстој је учествовао у Кримском рату и имао 26 година када је његов корпус 1854. привремено одсео у Букурешту. У дневнику је тада са негодовањем написао да се „искварио“: „У више наврата сам спавао са женама, лагао сам, испољавао своју сујету, и што је најгоре, под непријатељском ватром се нисам понашао онако како сам од себе очекивао“.

Млади писац Лав Николајевич Толстој. Репродукција фотографије из 1856.

Пар година касније он одлази на своје имање Јасна Пољана и тамо, патећи од доколице, пише како га свакодневно муче сладострасне жеље и како се због свега тога осећа одвратно. „Одлучио сам да за ова два месеца нађем љубавницу, где год и како год“, „осећам ужасну похоту, која изазива чак и физички бол“, „Шетао сам се кроз врт. Врло лепа и згодна сељанка. Неподношљиво сам одвратан том немоћном тежњом ка пороку. Боље би било да сам ја порок“.

Судећи по пишчевом дневнику може се извести закључак да је Толстој био невероватан заводник. Многи истраживачи управо такав закључак изводе и шире гласине о великом броју деце рођене у незаконитим интимним Толстојевим везама са сељанкама (а заправо се зна само за једно дете). Са друге стране, такав разуздан живот са посетама јавне куће био је уобичајен за пладе племиће у оно доба. Напротив, необично је било да неко обраћа на то пажњу, да се толико потреса и прекорева самога себе.

Борба са похотом

Софија Берс 1862.

Познати руски писац је стално преиспитивао свој став према телесним уживањима и сам себи је прописивао какав треба да постане као човек. На пример, 1855. године је написао следеће: „Човек углавном тежи ка духовном животу, а за достизање духовних циљева је потребан положај у коме задовољавање телесних тежњи не противречи задовољавању духовних стремљења или се подудара са њима <...> Дакле, ево мог новог правила, поред оних које сам одавно себи поставио: треба бити делатан, разборит и скроман“.

Толстој се трудио да потисне похоту и у ту сврху је одлучио да се стално нечим бави. Од 1856. године тражи девојку којом ће се оженити и тако прекинути са разузданим животом. Међутим, не успева да успостави праву везу ни са једном кандидаткињом у племићким круговима. Тек шест година касније 34-годишњи Толстој најзад упознаје 18-годишњу Софију Берс, и она му „одговара“.

Пре свадбе покушава да „очисти савест“ и показује младој невести своје дневнике јер не жели да у њиховим односима буде било каквих тајни. Заклиње се да је неће варати. Софија пролива много суза читајући описе његових „пустоловина“, али пристаје да се уда. Одмах после венчања Толстој одлази са супругом у Јасну Пољану.

Срећан или несрећан брак?

Гроф Лав Толстој (1828-1910), руски писац и филозоф, у свом врту са женом Софијом, око 1906. године.

Лав Толстој није био само моралиста, него и фаталиста. Сматра се да је према жени поступао као прави тиранин. Наиме, трудећи се да не „разгневи Бога“ он је приморао жену да роди заредом тринаесторо деце.

Познат је случај када је Софија имала гнојни оток. Лекар је после прегледа препоручио операцију, али је Толстој дуго оклевао сматрајући да се „не сме противити вољи Божијој“, чак и ако жена може да умре.

И поред свега, Софија је волела мужа и била му безрезервно предана, помагала му у свим пословима (управљала је целим имањем у Јасној Пољани), гајила децу и одржавала домаћинство. Неколико пута је својом руком преписала цео „Рат и мир“.

Толстој је сматрао да је жени место у породици. Као пример може послужити судбина Наташе Ростове која је пронашла срећу у деци, а такође Кити Шчербацке у „Ани Карењиној“ која се препородила када је постала мајка. Уосталом, сви знамо шта је Толстој урадио Ани Карењиној зато што је изневерила породицу и утонула у страстима, заборавивши сина.

Одбацивање секса

Током 1880-их Толстој доживљава духовни преокрет и потпуно мења своје погледе на свет. Сада жели да се потпуно одрекне приватне својине и ауторских права на своја књижевна дела. Исто тако мења и став према браку. Раније је у његовим делима породица била на првом месту, а сада наступа потпуно разочарање у брак. Те своје нове мисли писац износи у делу „Кројцерова соната“.

Филм „Кројцерова соната“ (1987), Софија Миљкина и Михаил Швејцер.

У овој причи он говори о презреној природи људских страсти, о томе како човек не може да се избори са похотом и о разорној сили љубоморе. Главни јунак у младости води раскалашан живот, исто као и писац. Тврди да су жене створене само да узбуђују мушкарце. У нападу љубоморе убија своју невину жену.

У то доба Толстој није само чувени писац, него у неком смислу и духовни вођа. Читаоци „гутају“ свако његово дело, и свако његово дело има огроман утицај. Због тога царска цензура забрањује „Кројцерову сонату“ после њеног објављивања. Научник Павел Басински, који проучава Толстоја, пише: „Прочитавши ’Кројцерову сонату’ млади људи су одбацивали брак и рађање потомства, полазећи од тога да се породица темељи на нечистом полном инстинкту“.

У овом периоду писац не доживљава сексуално задовољство као младалачку лудорију, него као озбиљну зависност. „Блудник није увредљива реч, него стање (мислим да исто важи и за блудницу), стање немира, знатижеље и потребе за нечим новим. Такво стање настаје када човек ради задовољства не општи са једном, него са многим женама. Он може да се уздржи, као и пијаница. Али пијаница је пијаница, и блудник је блудник – чим му попусти пажња он доживи пад“, пише Толстој у дневнику, а затим признаје: „Ја сам блудник“.

Док је радио на „Сонати“, Толстој је добијао брошуре од „шејкера“, америчке верске организације која проповеда уздржање. Тада је написао свом пријатељу Владимиру Черткову да су „шејкери“ учврстили његов став према браку. Сада он не проповеда само морал и борбу против блуда, него потпуну чедност и одбацивање телесних контаката.

На крају живота писац заиста одбацује брак, тј. напушта жену и све укућане, а након десет дана умире на железничкој станици у суседној губернији.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“