Како је систем Станиславског научио највеће холивудске звезде да глуме

Kira Lisitskaya (Photo: Bettmann, Ullstein bild/Getty Images; Legion Media)
Систем Константина Станиславског имао је огроман утицај на Холивуд. Даље је наставио да се развија у неколико глумачких студија и многе савремене познате личности га сматрају најбољим за глумачки занат.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Глумци данас често пролазе кроз невероватне трансформације. Да би играо у филму „Тутси“ (1982), Дастин Хофман је у стварном животу носио перику, уске сукње и високе потпетице. Роберт Де Ниро је радио као њујоршки таксиста за истоимени филм. Џек Николсон је пронашао бес у себи присећајући се свађа са бившом женом током филма „Исијавање“ (1980). Овај метод где глумац доживљава исте ствари као и његов лик, првобитно је предложио руски позоришни редитељ и глумац Константин Станиславски у 19. веку, а затим су га његови следбеници у САД прилагодили за филм. Данас се овај систем у различитим варијацијама и даље учи у разним глумачким школама, од Њујорка до Холивуда, па и широм света.  

Константин Станиславски

Шта је систем Станиславског?

Глумац и редитељ Константин Станиславски је отац читаве модерне Руске глумачке школе. Далеке 1898. године, заједно са редитељем Владимиром Немировичем-Данченком, Станиславски је створио Московско уметничко позориште где је деценијама успешно примењивао и развијао свој систем - напредан и помало бунтован који је порицао старе догме. Описао га је у својој књизи „Рад глумца на себи“ (1938).

Његов систем се заснива на следећим принципима:

1 - Истинитост искуства (глумац треба да доживи истините емоције)

2 - Рад са околностима (глумац треба да проучи животни стил лика)

3 - Глума „овде и сада“ (свака акција се рађа на сцени)

4 - Глумац треба стално да се усавршава

5 - Глумац треба да комуницира са колегама на сцени. 

Укратко, глумац треба да одигра (тј. ИСКУСИ) своју улогу да би и сам Станиславски рекао: „Верујем (у оно што видим на сцени)!“  

Како је систем Станиславског завршио у САД?

1923-1924. године, Московско уметничко позориште било је на турнеји по Сједињеним Државама. Организатори су покренули невероватну рекламну кампању: у медијима су се појавили чланци о руском позоришту и генијалности Станиславског, серија предавања о уметности глуме коју су водили Станиславски и глумац Московског уметничког позоришта МАТ емигрант Ричард Болеславски. Америчко интересовање за руски систем било је толико велико да је Болеславски са својом колегиницом Маријом Успенском 1923. године отворио америчку лабораторију „Театар“. Међу њиховим ученицима били су Ли Стразберг и Стела Адлер који су касније организовали „Групно позориште“, а потом и сопствене студије глуме. 

Ричард Болеславски (десно)

Стразбергов метод насупрот методу Адлерове

Стразберг је посетио представе Московског уметничког позоришта и био задивљен глумом; понашање уметника било је стварно и без напора, по његовом признању. Радећи у Групном театру, Стразберг је развио овај систем као одговор на америчке културне норме. Његов основни принцип био је коришћење „афективног памћења“ и значио је да глумац треба да поново проживи јединствени догађај из своје прошлости да би користио истинита осећања у сцени. Стразберг је применио свој метод не само у Групном театру, већ и када је водио Глумачки студио у Њујорку 1950-их. Џек Николсон, Роберт Де Ниро, Марлон Брандо, Дастин Хофман и многи други су завршили његову школу. У Холивуду је такође основао „Институт за позориште и филм - Ли Стразберг“, назвавши свој систем „Метод глумачке игре“. 

Ли Стразберг

Међутим, Стела Адлер се није слагала са Стразбергом у самој методологији глуме и одлучила је да се лично консултује са Константином Станиславским по том питању - и постала његов ЈЕДИНИ амерички студент. Године 1934. Адлер је провела пет недеља на практичној обуци у Паризу и касније основала Стела Адлер Студио глуме. Међу њеним ученицима били су Марк Руфало, Џуди Гарланд, Елизабет Тејлор, Мелани Грифит.

Стела Адлер

Такође, постојали су и други тумачи метода Станиславског у САД, као што је глумац Московског уметничког позоришта Михаил Чехов (нећак Антона Чехова), који је основао „Лабораторију за глумце“ 1939. Његов систем је помогао да се открије таленат Мерилин Монро и Клинта Иствуда. 

Мерилин Монро чита уџбеник глуме Михаила Чехова

Претварање бола у уметност

Холивудски глумци данас и дање користе систем Станиславског, Стасбергове методаме и технике Адлерове, прилагођавајући их кроз време. Један од њих је Џек Николсон, који је „током тих мршавих година сатима седео по кафеима у Лос Анђелесу и разговарао о метафизици Станиславског са теоретичарима филма“, како су га описали новинари.

Његове емоције у филму „Исијавање“ (1980) Стенлија Кјубрика биле су искрене: „Та сцена за писаћом машином – такав сам био када сам се развео. Припремајући се за „Лет изнад кукавичјег гнезда“ (1975) комуницирао је са правим пацијентима психијатријске клинике.

Џек Николсон

Ал Паћино се упознао  са системом Станиславског као тинејџер, и тада га је сматрао… досадним. „Шта клинац који је имао тринаест, четрнаест година зна о Станиславском?“ рекао је. „Све што сам знао је да певам, плешем, забављам се, имитирам. Заносио сам се 24 часа дневно. Требало ми је не знам колико година да то превазиђем.” Сада је копредседник Глумачког студија заједно са Елен Берстин и Алеком Болдвином. 

Роберт Де Ниро је научио систем Станиславског и под Стелом Адлер и Лијем Стразбергом и доживео је невероватне животне сцене због својих улога. За потребе филма „Разјарени бик“ (1983), Де Ниро је сам учествовао у три борбе у рингу, поред тога што је добио преко 20 кг. Припремајући се за „Таксисту“, глумац је добио праву возачку дозволу и две недеље је радио у сменама од 12 сати у правом њујоршком таксију. У филму „Рт страха“ (1993) замолио је зубара да му избруси зубе. 

Николас Кејџ је поново осмислио систем Станиславског током своје каријере. „Станиславски је рекао да најгора ствар коју глумац може урадити је да имитира. Пошто сам помало бунтовник, желео сам да прекршим то правило. Зато сам покушао да на Ворхоловски начин приступим лику Сејлора Риплија у филму „Дивљи у срцу“ (1990). У филмовима као што су „Затвореници земље духова“ (2021) или чак „Украдено лице“ (1997) или „Пољубац вампира“ (1988), експериментисао сам са оним што бих желео да назовем западни кабуки или више барокни или оперски стил филмског перформанса. Ослободите се натурализма, да тако кажем, и изразите шири начин извођења.”

На крају, систем је утицао не само на биоскопску индустрију, већ и на саме глумце. Као што је Дастин Хофман једном рекао, његову феминистичку свест подигао је филм „Тутси“: када се припремао за улогу, носио је штикле и женску одећу и шетао Њујорком инкогнито. А онда је схватио да га је то што је игнорисан као жена просечног изгледа навело на размишљање колико је он жена такође попустио, јер се не поклапају са идеалним друштвеним стандардима лепоте.

Дастин Хофман у улози „Тутси“

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“