Бронзани коњаник: Десет чињеница о чувеном симболу Петербурга

Legion Media
Статуа коњаника није обичан споменик руском цару и оснивачу града Петру Великом. То је прави амблем града, обавијен велом митова и легенди.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Катарина Друга одаје почаст Петру Великом

Откривање споменика Петру Великом. Гравира А. К. Мељникова са цртежа А. П. Давидова, 1782.

У августу 1782. године на Сенатском тргу у Петербургу откривен је споменик Петру Првом. На једној страни постоља на руском језику пише „ПЕТРУ Првом КАТАРИНА Друга лета 1782“, а на другом иста фраза на латинском „PETRO primo CATHARINA secunda MDCCLXXXII”.

Катарина Друга је сама дошла на идеју да подигне споменик првом руском императору. Она је била немачка принцеза, жена Петра III - унука Петра Великог. Преузела је власт у државном преврату и тако постала руска императорка. На трону је провела преко 30 година, освајала је нове територије и оснивала градове у свим крајевима велике земље. У том смислу је себе доживљавала као наследницу Петра Првог и његове државничке политике.

2. Француски скулптор

Споменик Петру I на Сенатском тргу у Санкт Петербургу. В. Суриков, 1870.

Споменик је радио Етјен Фалконе, чувени француски скулптор. Фалконеа је Катарини Другој препоручио њен пријатељ, филозоф Дени Дидро. Да би направио скицу замишљеног коњаника Фалконе је молио гардијског официра да пропиње коња по неколико сати дневно како би што боље нацртао ту сцену. За рад на споменику добио је здање привременог дрвеног Зимског дворца Јелисавете Петровне.

3. Петар не изгледа као војсковођа него као градитељ

У Русији се од скулптуре Петра Великог очекивало нешто сасвим друго. Многи су мислили да ће споменик бити помпезан, да ће имати сложену композицију и мноштво алегоријских фигура. Фалконе је, међутим, имао другачију идеју. „Споменик ће бити једноставан“, говорио је он, не желећи да прикаже ништа друго осим Петра у обичном оделу, тј. са римском тогом и плаштом (што је одговарало императоровом аскетском укусу). Уместо седла на коњу је медвеђе крзно.

Фалконе није желео да прикаже Петра ни као завојевача, ни као војсковођу. „Далеко је узвишенија личност градитеља, законодавца и добротвора своје земље, и то је оно што треба показати људима“, говорио је уметник. По његовој замисли Петрова рука се уздиже изнад земље коју цар обилази на коњу. Па ипак, ловоров венац на глави упућује на то да се ради о императору који тријумфује у ратовима.

4. Главу је направила вајарка

Цареву главу није извајао Фалконе. Катарина Друга је узела активног учешћа у раду на споменику и одбацила је све три скице које је направио Француз. Одобрила је верзију његове ученице, младе вајарке Мари Ан Коло. Као модел је послужила императорова посмртна маска а гипсана копија прототипа главе за споменик сада се чува у Руском музеју у Петербургу.

5. Змија игра важну улогу

Руски скулптор Фјодор Гордејев извајао је други веома важан детаљ споменика – змију коју коњ гази задњим копитама. Она симболизује непријатељске силе које је Петар победио (а такође противнике његових реформи).

Поред симболичне и естетске функције змија има и веома важан технички значај. Ради се о томе да толика статуа коња који се пропиње не би могла да стоји само на задњим ногама, и зато је змија један од неприметних ослонаца споменика.

6. Постоље од монолитног гранита

Транспорт огромног камена, 1770.

Било је врло тешко пронаћи камен за постамент споменика. Сви су се дали у потрагу за њим, па је чак и у листу „Санкт-Петербургские ведомости“ био објављен одговарајући оглас. Погодан камен је нашао један сељак на периферији Петербурга.

Камен је био тежак 2.000 тона, а требало га је претерати са једне обале Финског залива на другу, укупно 7,8 километара. Транспорт је трајао две године и у ту сврху су направљена специјална пристаништа и брод који је на крају потопљен да би се камен могао извући на обалу.

7. Радови су трајали преко 10 година

Фалконе је за годину дана направио макету од гипса и 1769. године ју је представио јавности, али није могао самостално да одради ливење споменика. Тада је у Петербург дошао његов помоћник из Француске, али ни он то није успео да уради. Први одливак је направљен тек 1775. године, али неки фрагменти нису успешно изливени. Требало је да прође још три године да би радови на скулптури били окончани. Ливењем је руководио Василиј Јекимов, а у постављању споменика је учествовао професионални архитекта Јуриј Фељтен.

Фалконе је 1778. године напустио Русију због конфликта са Катарининим личним секретаром који је био одговоран за цео пројекат. Однео је све цртеже и скице, што је отежало постављање споменика (коначно је постављен тек 1782. године) и његову каснију рестаурацију.

8. Бронзани коњаник

Споменик Петру Првом је изливен од бронзе. На руском се он зове још и „Медный всадник“ („Бакарни коњаник“) јер га је тако назвао Александар Пушкин у истоименој поеми написаној 1833. године.

Пушкин описује разорну поплаву у Петербургу 1824. године. У тој поплави губи живот вереница главног јунака Евгенија. У тренутку када то сазнаје он губи разум и затим, пролазећи поред Петра који седи на бронзаном коњу, оптужује га за поплаву и за то што је направио град „под морем“ (и што је пропео целу Русију као свога коња). У пролазу Евгеније шапатом прети споменику и после тога бежи али му се чини да „Бакарни Коњаник све време јури за њим на коњу чије копите одзвањају у галопу“.

Вероватно је реч „бакарни“ (рус. „медный“) Пушкину била потребна само да би се стих боље римовао. На другом месту он пише да је Петар „седео на бронзаном коњу“. Међутим, управо та упечатљива метафора се и данас чврсто везује за споменик.

9. Легенда каже да је споменик спасао Санкт Петербург

Око „коњаника“ су се у граду испредали многи митови и легенде. Једна од тих легенди је вероватно и Пушкину послужила да напише своје дело. Током рата против Наполеонове Француске 1812. године руска војска се повлачила и постојала је опасност да Французи заузму Петербург. Александар I је тада наредио да се из града евакуишу вредна уметничка дела а међу њима и споменик Петру Првом. Легенда каже да је извесни мајор Батурин тада испричао царевом пријатељу како му се стално понавља један исти сан. Наводно, он види како Петар на коњу прилази Александровом дворцу и каже му: „Док сам ја на свом месту мој град нема чега да се плаши!“ Чувши то цар одлучи да не евакуише споменик. Французи нису заузели град.

10. Популарна уметничка тема

Овај споменик је одавно постао визиткарта Петербурга. Многи уметници су били инспирисани изузетно емоционалним и динамичним приказом императора и његовог коња. Мотив коњаника се појављује у сликарству, на разгледницама и поштанским маркама, а такође на комеморативним кованицама. Назив „Бронзани коњаник“ (заправо „бакарни“, на руском „Медный всадник“) постао је својеврстан бренд. По мотивима Пушкинове поеме компонована је и популарна опера. Статуа се појављује и у другим књижевним делима, између осталих и у роману „Младић“ Фјодора Достојевског: „бронзани коњаник на измученом коњу врелог даха“).

Статуа је инспирисала и чувеног Фабержеа. Васкршње јаје „Петар Велики“ из 1903. године посвећено је 200-годишњици Петербурга и направљено је по наруџбини цара Николаја II као поклон царици Александри Фјодоровној. Када се јаје отвори из њега се помоћу механизма подиже минијатурни златни споменик.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“