Мистерије које бацају сенку на владавину Петра Великог

Да ли је он био прави цар?

Русија је била периферна европска држава све док Петар I није дошао на власт, да би већ крајем његове владавине (само након четврт века) постала моћна империја. Петар је створио модерну професионалну армију, убрзао развој индустрије и обезбедио излаз на важан стратешки пут кроз Балтичко море.

Млади Петар Велики.

Вадим НекрасовVadim Nekrasov/Global Look Press

Током спровођења реформи Петар се сукобио са вишевековном традицијом и ритуалима политичког и јавног живота у Русији, радикално одбацивши старе моделе у корист нових, европских. Због тога није случајно што су људи били у шоку од таквих импулсивних промена за кратко време и покушавали да их објасне на разне начине, па чак и помоћу прилично необичних претпоставки.

Због наклоности странцима и ужурбаног прихватања њихове праксе колале су гласине да Петар није Рус и да није законити цар. Наводно, уместо правог Петра је подметнут „Немац“ (како су се тада у Русији звали сви странци).

Постоје две претпоставке о начину на који се то могло догодити. Прво, лажног Петра су подметнули још приликом рођења. Легенда каже да је његова мајка родила девојчицу, али је отац хтео дечака. Због тога је она узела млађег сина једног страног командира који је служио на царском двору.

Према другој претпоставци, прави Петар је нестао током необично дуготрајног боравка у Европи 1697. и 1698. године. Он је за то време боравио у многим европским земљама, а по повратку је приступио реформама усмереним на модернизацију и европеизацију. Појединци су сматрали да је „прави Петар“ држан у заробљеништву негде у иностранству или у зидинама Ришке тврђаве, или да је у Немачкој затворен у буре.

Многи савременици у Русији су веровали да је цар „подметнут“, поготову они који нису прихватали црквену реформу претходне власти, због чега су за време Петра I били сурово гоњени. Они су га третирали као „Антихриста“. Професионални историчари, међутим, не сумњају у аутентичност Петра I, ни пре ни после његовог боравка у иностранству.

Ужасно откриће

Ова тајна се тиче страшног открића везаног за владавину Петра I. Крајем 18. века, неколико деценија после Петрове смрти, председница Руске академије кнегиња Јекатерина Дашкова била је збуњена количином алкохола који се редовно троши у Академији. Одлучила је да испита тај случај сумњајући да неко конзумира алкохол. Легенда каже да је одговор сарадника шокирао Дашкову. Испричали су јој да се алкохол користи строго у научне сврхе, а затим су јој показали две стаклене тегле са људским главама у алкохолу.

Мери Хамилтон пре извршења казне.

уметник Павел Сведомски/Wikipedia

Обе главе су припадале бившим дворанима Петра I и његове жене Катарине. Једно је била глава Мери Хамилтон, Шкотланђанке чији је предак имигрирао у Русију средином 16. века. Она је била Катаринина дворска дама и једна од Петрових љубавница. Погубљена је по његовој наредби због абортуса и чедоморства. Сматрало се да је дете које је она убила могло бити Петрово, мада је у тренутку истраге и изрицања пресуде била у интимним односима и са царевим помоћником.

Друга глава је припадала Вилиму Монсу, Петровом секретару и царичином љубавнику. Петар је био револтиран када је схватио да га Катарина вара, иако је сам имао неколико љубавница попут већ поменуте Мери Хамилтон. Монс је оптужен за крађу и убрзо затим погубљен. Кажу да је цар наредио да се Монсова глава држи у царичиној спаваћој соби.

Петрова смрт и последња жеља

Поводом Петрове смрти било је спекулација исто као и поводом његовог рођења. Томе је допринела чињеница да је Петрова жена Катарина непосредно пре његове смрти пала у цареву немилост због везе са Монсом. То је за њу била потенцијално опасна ситуација.

Петар I на самртној постељи.

Википедија

У то време је била пољуљана и позиција Александра Мењшикова, најутицајнијег човека на двору после самог цара. Причало се да су Александар и Катарина могли пожелети императору прерану смрт. Историчар Јевгениј Анисимов, међутим, тврди да је Петрова смрт 1725. године условљена хроничним болестима које се преносе полним путем.

Било је разних прича везаних за цареву последњу жељу. Једна легенда гласи да је император на самрти замолио да му дају мастило и папир на коме је наводно написао „Све дајем... “, али је умро пре него што је завршио ову реченицу.

После смрти је све дато Катарини, али гласине о последњој царевој жељи нису спласнуле. Непуних 100 година касније (1812) у Француској се усред Наполеонових ратова појавио документ под називом „Жеља Петра Великог“. Он садржи план по коме Русија треба да потчини целу Европу. Историчари су брзо утврдили да је „жеља” била најобичнија мистификација.

Па ипак, тај лажни документ је искоришћен за дискредитацију Русије у појединим Европским земљама у 19. веку. Једно је извесно: права жеља Петра I била је да Русија постане модернизована земља која је важан фактор европске политике.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!