Рударски градић Нојел су Ланс на северу Француске био је пребивалиште пољских гастарбајтера. У том месту у пољској породици родила се 1937. године девојчица Едит Мари Пјеха. Њен отац ускоро је умро од рударске болести силикозе, због удисања штетне прашине. У јаму је уместо њега сишао Едитин старији брат, да би после само неколико година и он умро од туберколозе. Породица која је за време фашистичке окупације преживела тешке године преселила се после рата у Пољску. Едита је тада имала девет година.
О првом граду у свом животу и догађајима из тог времена звезда совјетске естраде певала је 1965. године у песми „Град детињства“, иначе једном од њених најпопуларнијих хитова. „Постоји на једном месту град, тих као сан, прекривен прашином до гуше...“. Тада је већ имала рекордне тираже грамофонских плоча и гостовала широм света.
„У Француској где сам се родила, рат је почео 1939. године. Наш крај бомбардован јер је тамо копан угаљ који је вагонима слат у Немачку. Сећам се и бомбардовања и склоништа, и где су нас све терали“, говорила је Пјеха у једном од интервјуа.
После рата њен очух комуниста рекао је: „Ја сам Пољак и ви сте Пољаци. Одлазимо од тих капиталиста у народну Пољску“. Тако се породица нашла у пољском рударском граду Богушев. До тамо су путовали девет дана у теретном вагону. Новца ни овде није било довољно. „Најбоље од оног што смо имали, односно јела од меса била су намењена очуху који је радио као рудар. А мени је припадала супица“, тако је Едит описивала финансијску ситуацију у кући.
Едит је намеравала да постане наставница, па се уписала на Педагошки лицеј. Почела је да пева још у школском хору, али то је био само хоби. Пресудна година била је 1955, када је Едит Пјеха извукла „срећну карту“ и добила ретку и престижну могућност школовања у СССР-у. Одабрала је Лењинградски универзитет и Филозофски факултет (на Педагошком институту није више било места) и отишла од куће. Мајка јој је на станици рекла „Ти се нећеш вратити“. И била је у праву.
На факултету Едит се учланила у хор пољских студената. Уочи новогодишње ноћи и дочека 1955. године диригент Александар Броњевицки понудио јој је да „на конзерваторијуму на професорској вечери, отпева једну-две песме“.
Деветнаестогодишња девојка је пристала мада није имала ни хаљину. На сцену је изашла у вуненом џемперу, сукњи и ципелама за скијање купљеним од прве стипендије. Веровала је да је баш лепо обучена. „Међутим, у сали су седеле све саме даме у необичним хаљинама, са скупим накитом. Пажљиво су ме слушали, а онда је уследио огроман аплауз. Четири пута сам позивана на бис“, сећала се Едит.
Почели су да је траже већ сутрадан. Необичан глас, снажан акценат и маркантан изглед урезали су се у сећање професорске публике. Тако почиње њена слава. Одмах је формиран ансамбл Дружба у коме је постала певачица. Како би ускладила факултет са естрадом, тражила је да пређе на ванредне студије, због чега је морала у Москву, на пријем код министра образовања. Руски је морала да учи на лицу места, а језик није говорила све до друге године. Према њеним речима учила га је буквално из „Капитала“ Карла Маркса својеврсне „комунистичке Библије“.
Пјеха није личила на друге певачице на совјетској сцени. Она је прва почела непосредно да комуницира са публиком за време концерата, „одвајала“ се од сталка са микрофоном и слободно кретала по сцени у веома изазовним по тадашњим мерилима сценским костимима.
Притом не само да је била окренута светској естради у стилу наступа него и подсећала на страну звезду. „Понекад су је званичници критиковали за акценат, говорећи да је наводно пропагатор буржоаске идеологије“, подсећала је Пјеха.
Ансамблу Дружба 1959. године је замало дошао крај. Забрањен је наводно због пропаганде џеза, идеолошки стране буржоаске музике и због помодарства његових чланова (прва контракултурна група у СССР-у). Александар Броњевицки, први муж Едите Пјехе, успео је да одбрани групу, тражио је посебан наступ у Министарству културе, после чега је део чланова отпуштен, а Едит наставила рад у обновљеном саставу Дружбе.
Истински је волела ризик. Певала је не само совјетској публици блиске баладе, романсе и лирику, већ јој је и откривала нове плесне и музичке стилове, као што су били џез, твист или фокстрот. Властима се то није допадало, али љубав народа према певачици бивала је све већа.
„Догађало се да мени Пољакињи, рођеној у Француској, власт одбија да додели почасно звање Народне уметнице СССР-а, уз образложење да је то идеолошки неподобно. И тек пошто би народ Комунистичку партију затрпао писмима добијала бих звање“, говорила је Пјеха.
Само као чланица Дружбе певачица је снимила двадесет плоча. Њене песме „Наш комшија“, „Град детињства“, „Песма остаје са човеком“, „Бело вече“, и многе друге спадају у најлепше песме совјетске естраде. Међутим, у лето 1976. године певачица је напустила Дружбу и формирала свој ансамбл што се испоставило као добро.
Пјеха је два пута певала у чувеној париској „Олимпији“, при чему је једном одржала 47 концерата заредом. Огромне аплаузе побрала је у САД, Аргентини, Немачкој, Италији. У Кану, на музичком сајму МИДЕМ 1970. године добила је главну награду Диск од жада за милионске тираже плоча.
У СССР-у без ње нијe могла да прође готово ни једна музичка емисија. Обожавали су је буквално сви, од обичног света до партијске врхушке, уметника и совјетских космонаута. Чак су јој приписивали романсу са Јуријем Гагарином, о чему су остале гласине.
Играла је и у филмовима, мање, али маркантне улоге, и као по правилу странкиње. Једна од њених најпознатијих рола је улога агента западне обавештајне службе Жозефине Клер у филму „Судбина резидента“ из 1970. године.
Певачица се три пута удавала, али је признала да стабилан брак није био њена судбина. „Сматрам да би то већ била незаситост, не можете у животу да добијете баш све. Ja нисам могла да створим себи угодну породицу и дом и будем искључиво мајка и домаћица и притом бринем о мужу“.
Пјеха данас живи у кући ван града, недалеко од Санкт Петербурга где се преселила почетком пандемије коронавируса, а због проблема са здрављем ретко се појављује на сцени. Двострука је прабака и по речима унука Стаса Пјехе, такође популарног певача живи као обичан пензинонер.
Он верује да би уметник њеног ранга у некој другој земљи био богат и имао неки бизнис. „А Едит је увек била далеко од комерцијалног. Она нема уштеђевине и везе, она је увек била особењак, посвећена искључиво професији... Остала је сама у својој величини, са својим пртљагом и обожаваоцима који нажалост због одмаклих година одлазе“, напомиње унук и додаје да је то њен избор и да на баку „нема љутње“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
