Вилењаци у Москви: 5 чињеница о толкинистима у СССР-у и Русији

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Први преводи Толкинових дела су се ширили у „самиздату“

Толкинова слава је већ током 1960-их стигла и у СССР. Људи су доносили његове књиге са ретких путовања у иностранство, а даље је свака књига прелазила из једних руку у друге, у круговима који су знали енглески језик. Један од првих Толкинових читалаца у Совјетском Савезу био је Борис Гребеншчиков, будући лидер легендарне рок групе „Акваријум“. Он је постао страствени поклоник жанра fantasy управо захваљујући роману „Господар прстенова“. Тај роман је озбиљно утицао и на садржај његових песама у раном периоду. Чак је и назив групе на унутрашњој страни албума „Троугао“ написан писмом вилењака тенгвар и кирт које је измислио Толкин.

Аматери су преводили роман „Господар прстенова“, а затим су ентузијасти те преводе прекуцавали на писаћим машинама и сами правили повез. Тако се књига ширила у народу. Познато је најмање 8 совјетских комплетних или делимичних превода ове књиге. Најраспрострањенији и најближи оригиналу био је превод пермског филолога Александра Грузберга из 1976. године.

Тек 1982. године московска издавачка кућа „Детская литература“ објављује роман „Чувари“, варијанту првог тома Толкиновог романа, али скраћену и прилагођену дечијем узрасту. Преводиоци Андреј Кистјаковски и Владимир Муравјов су ту покушали да од романа који припада жанру фантастике направе нешто што више личи на бајку. Млади читаоци су годинама јуришали на књижаре и библиотеке у потрази за наставком, који није постојао. Интегрална верзија романа биће издата тек почетком наредне деценије.

2. Прва совјетска фанфикција инспирисана Толкином било је укрштање „Господара прстенова“ и романа Станислава Лема

За један од првих превода „Господара прстенова“ (1966) може се рећи и да је прва фанфикција. Зинаида Бобир је знатно скратила текст и увела нове линије радње, и Сребрни Венац као нови артефакт. У једној верзији је чак додала и научнофантастично окружење, где су сви догађаји романа приказани као да их препричавају ликови преузети из романа „Еден“ пољског писца Станислава Лема!

У роману се описује како су научници у будућности током археолошких ископавања пронашли Јединствени прстен и помоћу инструмената „сазнали“ његову прошлост, па у истраживањима покушавају све то научно да објасне. Другим речима, прва фанфикција инспирисана Толкином била је уједно и фанфикција инспирисана Лемом. Списатељица је свесно извршила такво „насиље“ над текстом, јер је желела да олакша објављивање превода у време када је у СССР-у цветала само научна фантастика, а жанр „ненаучне“ фантастике уопште није био познат.

На крају је прва верзија њеног романа (она у којој нема научне фантастике) издата тек почетком 1990-их, када је жанр постао популаран, и када је и сам Толкин постао популаран. Затим су уследиле друге фанфикције. На пример, тротомни роман „Прстен таме“ Ника Перумова, што је заправо незваничан наставак „Господара прстенова“. Перумов је почео тако што је опонашао Толкина, да би касније пронашао сопствени стил и постао један од најпопуларнијих руских писаца фантастике.

3. У Совјетском Савезу су снимљене две екранизације Толкинових дела. Власници ауторских права нису ни знали за то.

Роман „Хобит“ је више личио на бајку, тако да је он у СССР-у имао више среће. Први превод је издат 1976. године, а три године касније је у популарном Лењинградском театру младих гледалаца постављен комад „Балада о славном Билбу Багинсу“ који је скоро десет година остао на репертоару, па је чак снимљен и за телевизију. У Совјетском Савезу су често игнорисана ауторска права страних писаца, тако да ни овом приликом нико није тражио дозволу од аутора оригиналног дела.

За потребе циклуса екранизација „Бајка за бајком“ на лењинградској телевизији 1985. године је снимљена једносатна филмска адаптација „Хобита“ у жанру телевизијске позоришне представе под називом „Чудесно путовање господина Билба Багинса“. То је фактички био још један покушај позоришне адаптације романа, али у павиљону и пред камерама. Радња је максимално скраћена, глумци су играли у јефтиним костимима, са јефтином шминком, али су коришћени једноставни специјални ефекти попут ефекта задње пројекције.

Тако отприлике изгледа и телевизијска позоришна представа „Чувари“ (1991) на Лењинградској телевизији. Музику за њу је компоновао Андреј „Дјуша“ Романов, један од оснивача поменуте групе „Акваријум“. Он је уједно наступио у ТВ представи и као приповедач. Дуго се сматрало да је тај снимак изгубљен, али га је 2021. године неко поставио на YouTube. Онлајн премијера је привукла пажњу светских медија. Амерички недељни лист Variety је чак објавио велики видео о томе како је представа снимана.

4. Прве игре улога толкиниста приређене су још 1990, тј. годину дана пре распада СССР-а.

Већ крајем 1980-их у СССР-у је формирана велика поткултура толкиниста. Њено језгро су чинили учесници разноразних омладинских покрета. Ту су били клубови љубитеља фантастике, клубови ауторских песама, комунарски клубови (први совјетски ентузијасти игре улога), као и хипици.

У Сибиру код града Краснојарска су 1990. године приређене прве Хобитске игре. Била је то велика игра улога уживо по мотивима Толкинових дела, која је касније почела да се одржава сваке године.

У Москви је једна пољана у Нескучном Саду током 1990-их постала састајалиште толкиниста. Они су том месту дали назив Егладор, по имену првог краљевства вилењака Средње земље. Сваког четвртка се овде окупљала омладина у плаштовима сашивеним од завеса и штитовима направљеним од саобраћајних знакова.

Касније су им се придружили веома разноврсни „падобранци“, који нису увек били трезни, и то је прилично покварило репутацију читавом покрету.

5. У Русији не јењава љубав према Толкину, а његови ватрени поклоници су постали главни ликови шала и вицева.

Нови импулс покрету толкиниста донела је Џексонова екранизација „Господара прстенова“. Према подацима руског пописа из 2002. године, око 600.000 људи се изјаснило као вилењак, хобит или нека друга измишљена националност. Појединци се нису задовољили ношењем вилењачких огртача и пуштањем косе. Новине с почетка 2000-их писале су о пластичним операцијама са циљем да се „продуже“ уши.

Нису сви толкинисти уједно и учесници у игри улога. Неко пише књиге, стихове или компонује песме по мотивима Толкинових дела, и међу таквим ауторима има правих професионалаца. На пример, 2017. године је у московском метроу одржана премијера опере написане по „Силмарилиону“ на језику вилењака уз учешће Председничког оркестра Русије. Толкинових мотива има и у соло стваралаштву рок певачице Хелависе (лидер фолк групе „Мельница“) и у песмама метал групе „Епидемија“.

Поједини толкинисти се баве проучавањем света који је измислио Толкин, проучавају пишчеву биографију, преводе његова неиздата дела, организују научне конференције и семинаре, бране дисертације и пишу монографије.