Све што треба да знате о хохломи, „златном“ осликавању посуђа

Legion Media
Хохлома је један од најпрепознатљивијих симбола Русије. Када је човек гледа, одмах препознаје у њој нешто типично руско. Сазнајте више о историји црвено-црно-златног осликавања и о митовима који прате ову стару вештину.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Нахранио једном сељак жар-птицу, а она му у знак захвалности обичну дрвену чинију претворила у златну. Тако је према легенди настао један од најпрепознатљивијих руских стилова осликавања – хохлома, посуђе осликано у црвено-црно-златним тоновима.  

Овај древни занат старији је од 300 година, а добио је име по једном од места где је био заступљен, по селу Хохлома у Нижегородској области. Овај стил осликавања није заправо настао у Хохломи, него у десетак околних села Заволжја на територији савременог Коверњинског рејона Нижегородске области. На обалама речице Узоле у селима Велики Бездели и Мали Бездели, Мокушино, Хрјашчи, и у самом Коверњину, које се и сматра постојбином хохломе, што се може видети и на његовом грбу, живеле су хиљаде људи. Управо они су касније основали мајсторска удружења која су се бавила осликавањем у стилу хохломе. Док се у самој Хохломи налазио познати базар где су сеоски мајстори доносили своје производе.

У кућама многих Руса најчешће се срећу хохломске кашике. Оне се чувају и остављају у наследство унуцима, који у вртићима и школама уче музику тако што свирају управо на двема таквим кашикама у народним ансамблима.

Николај Гушчин

Од преосталог посуђа у руским креденцима често се чува кристал из Гусја-Хрустаљног у Владимирској области, као и порцелан осликан у гжељском стилу. То је још један симбол Русије, налик на делфтски плави порцелан. У савремено доба се практично не користи у свакодневици.

Зато се предмети осликани у стилу хохлома углавном купују као сувенири. А штета је, каже један од најпознатијих мајстора хохломског осликавања, народни уметник Русије Николај Гушчин. Хохломско посуђе, за разлику од порцелана, отпорно је на промене температуре. Чак и после смрзавања слика на њему неће испуцати, што се о порцелану не може рећи. Ипак, не треба га стављати у микроталасну пећ, јер ће почети да баца искре. Наиме, због специфичне технологије осликавања на овом посуђу су присутни метални елементи.

Уметност одбеглих

Нижегородске густе шуме и непроходне мочваре су још у Старој Русији биле уточиште за одбегле кметове и војнике, а од XVII века су због Никонових реформи тамо почели да се повлаче и староверци. Патријарх Никон је, наиме, променио православне обреде и књиге како би их изједначио са грчким из тог времена. Они који нису прихватали реформе прогањани су или су сами одлазили. Они који су веру исповедали „на стари начин“ тражили су места где их сигурно нико неће пронаћи.

Са собом су доносили тајну позлате и осликавања рамова икона, а касније ова технологија прелази на украшавање посуђа. С њима су долазиле и друге занатлије – стругари и резбари. „Земља је била неплодна“, каже Николај Гушчин. „Зими су морали нечим да се баве, по дугим хладним вечерима људи су покушавали да зараде нешто за породицу.“

Читав живот у Русији формирао се око дрвеног посуђа и намештаја. У XIX веку је постао модеран „руски стил“, па је интересовање за народно стваралаштво нагло порасло. За хохлому је сазнала и царица Марија Фјодоровна. 

Посуђе је излагано у Москви на Сверуској мануфактурној изложби 1853. године, а 1889. године и у Паризу, где је добило Гран-при. Отада су га заволели и странци. „Осим тога, за њих је ово посуђе било јефтино“, наставља Гушчин. „На другим вашарима и у својим земљама могли су на њему добро да зараде“. Сто километара од базара у Хохломи налазио се Нижњи Новгород, где се одражавао  највећи вашар у царској Русији – Макарјевски вашар – и где протиче Волга, тада најважнија трговинска артерија у том делу земље. Одатле су трговци развозили хохломско посуђе по читавој земљи, а преко Архангељска га отпремали и у иностранство.

Тајна позлате

Осим птице која је чинију претворила у златну, постоји још једна легенда о хохломи. Наводно је иконописац Андреј Лоскут побегао од Никонових реформи у густе шуме и „у старом стилу“ тамо осликавао посуђе. Када су по њега послали војнике, Лоскут је спалио своју колибу и себе у њој. Зато се на црном посуђу пробијају златни и црвени, „пламени“ блескови. 

Хохломски мајстор Николај Гушчин легенде посматра са скепсом. „То су све бајке чији је циљ да заинтересују људе за овај занат“, каже он. Заправо се боје и биљни орнаменти хохломског стила осликавања у потпуности могу објаснити способношћу опажања мајстора, природним окружењем и самом технологијом израде дрвеног посуђа.

„Црна, црвена и златна су основне боје хохломског стила осликавања. Осим тога се појављују и жута, зелена и браон боја. Зелена се користила у различитим нијансама. Овај избор боја усталио се током више деценија“, каже Николај Гушчин. „Посуђе се калило у пећи. Па су се у палети  задржале само оне уљане боје које не би изгореле. Данас ми кажемо  'црна позадина', а у мом детињству се говорило 'црна земља' или 'црвена земља', ако је осликавање изведено по црвеној позадини. Људи су посматрали како се из снега помаља цвет висибабе, како сазрева рјабина, како расте лист рибизле и како се појављују бобице. Способност посматрања, доживљај света и окружења – све то се улило у технологију осликавања. Мајстори су учили од природе.“  

А сада највећа „тајна“ хохломе. Злато се у њеној производњи никад није користило – ни право, нити, пак, боја која га имитира. Најпре су мајстори за ефекат топлог сјаја користили сребро, а затим калај. Посуђе је било скупо, калај нису могли сви себи да приуште: посуђе није у целости покривано калајем, већ само она места где је требало да се добије златан орнамент. Овакво посуђе је често коришћено на гозбама племства, а продавали су га манастири који су наручивали овакво златно посуђе од села, плаћајући скупи калај. Док се данас у исту сврху користи прах алуминијума.

Како би се направило хохломско посуђе, најпре се праве „баклуше“, грубо обликовани комади дрвета који се убацују у стезну главу струга. Управо зато је облик посуђа увек округао, јер се оно прави на стругу. Затим се бели полуфабрикат покрива премазом који служи као подлога за боју и попуњава поре у дрвету како не би упијало металне компоненте. Премаз се глача грубим платном и покрива куваним ланеним уљем у неколико слојева. А када се подлога делимично осуши, тако да се рука још мало лепи, утрља се алуминијумски прах и посуда се осликава. „Када је покријемо лаком и изложимо високој температури у пећи, кроз жућкасти слој лака пробија се алуминијум и добија се оваква топла бронзана нијанса златне“, каже Николај Гушчин.    

Хохлома обухвата две врсте осликавања: позадинско и површинско. „Код површинског осликавања слободним потезима четкице наносимо орнамент на површину предмета, преко злата“, каже мајстор. „Док се 'позадинско осликавање' дели на две подврсте: позадинско осликавање у ужем смислу и 'кудрина'. Најпре се контура орнамента танком четкицом наноси на предмете, а око орнамената се осликава црном или црвеном бојом. Тада злато остаје само у чипки орнамента“.  

Хохлома некад и сад

Хохломски мајстори су преносили своју вештину с колена на колено, обучавали су младе шегртским методом, при чему је један мајстор имао три-четири ученика. Породице у селима су увек биле велике. У градове су одлазили само појединци. У совјетско доба девојчице су после осмог разреда школе ишле да уче занат од мајстора осликавање, док су момци све до војске учили за стругаре или столаре. Сада је ситуација другачија: у села се из градова више нико не враћа.

У XX веку у Коверњину и Семјонову, суседном граду, где је пролазила железничка пруга, успостављена је масовна производња. У Семјонову је отворена школа осликавања, сада је то виша техничка школа. Данас се сматра да је Семјонов „друга постојбина“ хохломе, и док је од Коверњинске фабрике остало само одељење „Хохлома“ у селу Сухоноска и производња глинених играчака, Семјоновска фабрика се бави искључиво хохломом. Истина, то нису само традиционални производи. Продају се ту сувенири са различитом палетом боја: плави самовари, сиво-ружичасте тацне које само подсећају на хохлому. „Ако данас видимо на предметима беле, љубичасте, модре, ружичасте нијансе – чак и не проверавајући можемо знати да то није оригинал“, објашњава Николај Гушчин. „То посуђе није прошло каљење у пећи. То су обичне акрилне боје покривене акрилним лаком. Оне би изгореле у пећи.“ 

Углед хохломског осликавања урушен је после 2000. године, жали се мајстор. „Сви су покушавали да зараде на сувенирима и осликавали су плаве лобање у хохломском стилу“, каже. „Боје су се пробијале кроз слој лака, прљале су руке, боја се љуштила, зато што није била нанесена подлога. Док се традиционални хохломски производи као посуђе могу користити у кухињи, како некад, тако и данас... Како би људи поштовали изворне занате, треба објашњавати рад мајстора, одржавати радионице не било како, него показујући старе технологије, организовати изложбе и едуковати купце. Ја, на пример, дођем у продавницу и чуду се чудим, а продавац ми каже да сви купују те плаве лобање. Они ће, наравно, куповати оно што се продаје, али наш је задатак да им изградимо укус“, уверен је Николај Гушчин.

Николај Гушчин

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“