Како је у Лењинграду под опсадом створен мозаик за московски метро

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Лепота московског метроа настајала је, између осталог, и у Лењинграду под опсадом. У граду опкољеном Немцима, у којем су људи умирали на улицама од глади и хладноће, велики уметник је уз светлост керозинске лампе потпуно сам креирао своја последња ремек-дела. Данас она красе таванице централних станица московског метроа. Бројни путници и туристи подижу главе да погледају величанствено плаво небо, мушкарце и жене у спортској опреми и авионе који лете над њима.

Династија мозаичара

Владимир Фролов

Јавно власништво

Владимиру Фролову је било суђено да постане мајстор мозаика. Тиме се, наиме, бавила читава његова породица. Владимиров отац је учио посебан (обрнути) метод слагања мозаика од италијанског мајстора Антонија Салвијатија. Код таквог слагања мајстор мозаик слаже лицем надоле, а затим га прелива цементом или лепком. Потом се овај мозаик окреће, с тим што је неопходно још обојити шавове или у њих убацити комадиће стакла, како би мозаик изгледао завршено. Овакав метод израде мозаика омогућавао је њихово брже постављање уз задржавање високог уметничког нивоа. 

Касније се овом послу прикључио и Владимиров старији брат Александар и 1890. године Фролови су основали прву приватну радионицу мозаика у Русији. У радионици је израђен велики број занимљивих поруџбина. Највећа међу њима био је Храм Спаса на Крви (грађевина изузетне лепоте, саграђена на месту погибије руског цара Александра II по угледу на храм Василија Блаженог у Москви), који је изнутра и споља био у потпуности покривен мозаиком.

Храм Спаса на Крви

Liilia Moroz

Површина тог мозаика износи 7,5 хиљада квадратних метара! У процесу израде мозаика неочекивано је преминуо старији брат Александар и Владимир је морао да преузме на себе одговорност за посао, мада у то време још није био завршио Академију уметности. 

Gontzal86 (CC BY-SA 3.0); Timin Ilya (CC BY-SA 4.0)

После револуције 1917. године Фроловљев живот се нагло променио. Породична радионица је затворена, али је Владимир наставио да прави мозаике у оквиру Академије уметности. Мајстор, који је генијално украшавао храмове, сада је радио мозаике за железничке станице, споменике херојима револуције, позоришта, војне академије и владине зграде. У извесном тренутку совјетска власт је чак намеравала да забрани мозаике због асоцијације на религију, али Фролова је спасао архитекта Лењиновог маузолеја Алексеј Шчусев, који је тражио да се маузолеј изнутра украси управо мозаиком у кобалтном стаклу и да га уради баш Фролов. Према легенди, за украшавање погребне сале коришћено је обојено стакло које је некада купио Николај II. 

Олег Ласточкин/Sputnik

Како се лењинградски мозаик нашао у московском метроу 

Московски метро, чија је интензивна изградња почела 1931. године, није се градио само као превозно средство, него је имао и значајну идеолошку функцију. Пројекту је дат прворазредни значај, тако да није обустављен ни током Другог светског рата, а његови градитељи нису упућивани на фронт чак ни у време када није било довољно војника.  

Према идеји совјетске власти, требало је да метро постане симбол новог социјалистичког друштва и победе радничке класе. Обичан човек, када уђе у метро, требало је да се сусретне не само са достигнућима техничког напретка, него и да се одушеви његовом раскошном архитектуром и уметничким делима која га красе. За украшавање дворана метроа није се штедело на мермеру и другим скупим материјалима, а у овај концепт одлично су се уклапали мозаици. Њихова израда поверена је Владимиру Фролову. 

Рад на мозаику за станицу Павелецка, 1940.

Јавно власништво

Након што је примио поруџбину, мајстор је до почетка рата успео да направи и пошаље из Лењинграда у Москву неке од паноа начињених по цртежима познатог сликара Александра Дејнеке. Они су украсили холове две централне станице московског метроа: „Мајаковска“ и „Новокузњецка“.    

Мозаик на метро станици Мајаковска, Москва

Legion Media

Мозаик на метро станици Новокузњецка, Москва

Legion Media

Док је пано за станицу „Автозаводска“ Фролов већ радио у условима опсаде (од 8. септембра 1941. године град је био под опсадом фашиста). Постепено у граду су завладали глад и хладноћа, испоруке намирница практично су обустављене. Многе Фроловљеве колеге су успеле да се евакуишу, али сам уметник је то одбио, јер би тада морао да напусти дело свог живота и поруџбина би остала незавршена.

Тако је, практично потпуно сам, седећи у згради Академије уметности без грејања (за њега су успели да одвоје само један канистер бензина), окружен градом који је умирао и смрзавао се, он наставио да склапа предивне мозаике.  

Мозаик на метро станици Автозаводска, Москва

Aanndd5 (CC BY-SA 4.0)

Посебан проблем представљало је пребацивање паноа из Лењинграда под опсадом у Москву. Према легенди то је изведено захваљујући инжењеру Таубкину, који је успео да га извезе из града преко залеђеног језера Ладога („Путем живота“) на зиму 1942. године.

„Пут живота“

Рафаил Мазелев

Било је то последње Фроловљево дело. Он није преживео зиму 1942. године и сахрањен је у заједничкој гробници професора Академије уметности у Лењинграду.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!