Зашто је Лењин сматрао да је Толстој „огледало руске револуције“

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Лав Толстој као огледало руске револуције“ – ова позната крилатица је заправо наслов чланка Владимира Лењина, написаног 1908. године. Лењин га је написао док је био у емиграцији у Женеви, и објавио га је у сопственом часопису „Пролетер“.

У том тренутку је до револуције 1917. остало још непуних десет година, тако да је Лењин заправо имао у виду прву револуцију 1905-1907. године, као и револуционарни процес у целини, тј. саму идеју револуције.

Зашто је Лењин писао о Толстоју?

Логично је претпоставити да су Толстој и Лењин били на потпуно супротним странама и да их је делио огроман јаз. Толстој је био гроф, класик руске књижевности 19. века који је много размишљао о хришћанској вери. Лењин је такође био интелектуалац, али непомирљиви атеиста који је пропагирао револуцију и залагао се за свргавање монархије и одбацивање свих старих правила. Лењину сигурно није била потребна подршка старог писца, али он у циљу пропаганде мајсторски експлоатише личност Лава Толстоја као неоспорне националне величине и најутицајнијег живог руског писца.

Вођа светског пролетаријата пише свој чланак поводом Толстојевог 80. рођендана у тренутку када је целокупна руска штампа, по његовом мишљењу, „преплављена лицемерјем“. Сви су, наиме, писали о Толстојевим књижевним делима и њиховој уметничкој вредности, о његовим филозофским схватањима и доктринама, а Лењин скреће пажњу на слављеникове политичке и друштвене ставове.

Похвала и критика

Истичући величину Толстојевог списатељског дара Лењин детаљно анализира његова схватања и уједно га поприлично критикује.

Са једне стране, Толстој је геније који је изнедрио „недостижне приказе живота у Русији“ и који искрено протестује против друштвене „лажи и фалша“, критикује власт и аутократију, све веће богатство и све веће сиромаштво. Са друге стране, он је „хистерични мекушац који ужива статус руског интелектуалца“, спахија и проповедник „религије, тј. једне од најгнуснијих ствари које постоје на свету“.

Лењину смета и Толстојев главни принцип „непротивљења злу путем насиља“. Као што је познато, Лењин је сматрао да је терор важна и неодвојива компонента револуције (а исто тако и насилно ослобођење од царске власти). Он истиче да хришћанске идеје попут „окретања другог образа“ само сметају револуцији, те да се ту заправо ради о човековој слабости и неспособности да се бори за своја права.

Шта се то „огледало“ у Толстоју?

Лењин, међутим, не сматра да су све те противречности случајне. Напротив: „Противречности у Толстојевим схватањима <...> огледало су оних противречних услова до којих је доведено историјско деловање сељаштва у нашој револуцији“. Њему се чини да је логично што Толстој са таквим схватањима „није могао потпуно да схвати ни раднички покрет, ни његову улогу у борби за социјализам, ни руску револуцију“.

Штавише, у Толстојевим противречностима Лењин види противречности саме револуције, и сматра да је важно истаћи их и размрсити. „Толстој је одраз накупљене мржње и сазрелог стремљења ка бољем, жеље да се човек ослободи прошлости, и [са друге стране] незрелости сањарења, политичке неваспитаности и револуционарне млитавости“.

Толстој за њега није оличење пролетаријата, него патријархалног руског села. А управо у њему, у том селу, по Лењиновом мишљењу, и треба да се роди бунт против капитализма.

Какав став је Толстој имао према револуцији?

Толстој је заиста гајио неке револуционарне идеје. Он је 1905. године у чланку „Велики грех“ написао: „Руски народ <...> је и даље земљораднички народ, и жели то и да остане“. А највеће зло је одузимање народу природног права на коришћење земље. Писац је позивао да се укине приватна својина када је реч о земљи (и у томе је његова сличност са Лењином) и да земља припадне народу, тј. онима који је непосредно обрађују.

Толстој пише да руски народ не треба да „постане пролетер, попут народа Европе и Америке“. Он је сматрао да Руси имају свој сопствени пут и да они, према његовим схватањима, треба и другим народима да покажу пут „разумног, слободног и срећног живота изван индустријског, фабричког, капиталистичког насиља и ропства“.