Ова пасмина још увек је недовољно проучена, али њихова најпопуларнија варијанта, дефинитивно, настала је укрштањем јапанског бобтејла и сибирске мачке. На Курилска острва доносили су их јапански и руски морнари од средине 17. века, када су ове територије откриване и уцртаване на карте. На крају обе пасмине дуго су биле у међусобном контакту у природи и тако је настала нова јединствена раса мачке, курилски бобтејл. Ове мачке имају кратак реп, „сибирску“ њушку и густо крзно које их штити од мразева и ветрова.
Пре тога нико није ни помишљао да на Курилским острвима обитава необична пасмина мачака. Пажњу совјетских истраживача који су желели да понесу кући неколико дивљих мачака са острва Кунашир и Итуруп, како би их показали стручњацима, скренуле су осамдесетих година прошлог века. У то време фелинологија као наука била је у повоју у СССР-у и прво се мислило да је реч о јапанском бобтејлу али се испоставило да међу њима постоје велике разлике, како у спољашњем изгледу тако и карактеру. Фелинолог Олга Миринова из Москве описала је 1991. године стандард пасмин који је прихваћен прво у Совјетском Савезу, а 1994. године у Светској асоцијацији мачака. После тога појавило се на стотине одгајивачница, а највише их је било у Москви.
Реп код мачака има улогу својеврсног кормила и служи за одржавање равнотеже приликом хода и скакања. Међутим, код ових мачака због одсуства репа развиле су се задње ноге које су када се боље погледа знатно масивније и снажније него код оних са дугим репом. Дужина помпона, је, иначе, различита, негде до 12 центиметара. И облици репа су различити и могу бити округли, налик на спиралу, равни.
Иако су истински предатори, веома су друштвени, воле људе, а посебно децу. „Када сам се одлучивала за мачку, било ми је важно да има добар имунитет, да се слаже са децом и буде активна како би с њом могло да се игра, а не да спава по цео дан“, каже Московљанка Марија, власница мачка Абрикос и велика љубитељка ове пасмине. Ово је трећи по реду „Курилац“ у њеној породици. „Ове мачке нису агресивне према малој деци, мирно дозвољавају да се грле и стежу“, каже она.
Марија каже да је курилски бобтејл најчешће врло дружељубив, жели да се игра најмање два пута дневно, чак и када одрастe, и на то треба бити спреман. Мужјаци су знатно тежи од женки и могу да достигну преко седам килограма тежине. У кућним условима живе прилично дуго, између 15 и 20 година. Доброг су здравља, као и већина аутохтоних мачака.
Све врсте курилских мачака одгајају се у узгајивачницама према стандардима пасмине. Могу бити кратке или полудуге длаке и разних боја и узорака крзна. Најстарија и напопуларнијa је „дивља“ тиграста боја у комбинацији са полудугом длаком. Осим тога широко су присутна крзна најразличитијих колорита мермера (рецимо боја крзна мачке Абрикос назива се „црвени мермер“), а може бити и у виду дима и пега. Стандард пасмине не признаје тамније белеге на ушима, шапама и њушци, јер није дозвољено укрштање ове пасмине са другим расама.
Притом ове мачке и данас обитавају у дивљини, на Курилским острвима, као и на Камчатки. За разлику од других мачака, курилске се не боје воде. Живе у чопорима, а не саме.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу