Постојбина руске плаве мачке је далеки Архангељск, највећа поморска и речна лука северних региона европског дела Русије. Још крајем XIX века, доспевши у Велику Британију, освојила је срца Европљана. Заправо је све донедавно у иностранству била познатија него у Русији.
Плавичасто-сива мачка била је уобичајени пратилац људи у северним регионима европског дела Русије. Њен главни задатак био је лов на мишеве. Ове мачке су биле, а и данас јесу, најефикасније средство против глодара, па су их морнари, како руски, тако и европски, често носили са собом на брод. Углавном су то били енглески морнари, некада чести гости руског севера.
У другој половини XIX века у Великој Британији је настала нова наука о мачкама – фелинологија, и сиве мачке које су допутовале бродовима из Архангељска, нашле су се под будним оком локалних одгајивача. Први пут се спомињу у британској штампи још шездесетих година XIX века, а почев од седамдесетих већ учествују на изложбама мачака под називом архангељска плава. Деведесетих година XIX века мачићи из Архангељска и са околних острва донети су у Енглеску специјално ради даљег размножавања у одгајивачницама. Године 1912. ова мачка је коначно добила стандард расе.
Почетком XX века ова мачка је имала мало другачији изглед од њеног савременог. Имала је гушће и оштрије крзно (ипак је на северу Русије прилично хладно), као и снажне задње ноге. Након што се проширила по Европи, доспела је чак и у САД, где су је називали руска, архангељска, сибирска или чак малтешка (све мачке сиво-плавичастог крзна фелинолози називају малтешким). После Другог светског рата оне су биле на ивици нестанка, али већ крајем четрдесетих година одгајивачи су поново обновили ову стару и лепу расу. Преостали примерци укрштени су са сијамском, хаванском и другим врстама. Осамдесетих, када у СССР-у почиње развој фелинолошког покрета, ове мачке стичу популарност и у домовини.
Услед селекције у разним деловима света фелинолози су издвојили четири типа руске плаве мачке: енглески, скандинавски, европски и северноамерички. Међу њима постоје мање разлике у облику ушију и пропорцијама тела, али у сваком случају ова врста подразумева кратко, густо, плавичасто-сиво крзно, смарагдне очи и префињен карактер. Човеку је јасно чим је види да се ради о паметној мачки која воли да се игра, може да вам прави друштво док гледате вечерњи филм, али поштује личне границе и неће вам досађивати.
На основу руске плаве мачке страни одгајивачи су начинили две нове расе: руску белу и руску црну. Селекција је обављена истовремено у Великој Британији и Аустралији. Аустралијски одгајивачи су укрстили сибирску и руску плаву мачку. Тако су добили идеално белу мачку смарагдних очију коју су назвали Бела ружа. Њени потомци постали су „баке“ руских белих мачака у Аустралији (тамо и данас постоји одгајивачница белих, црних и плавих мачака, која их назива Babushka Blue Russians). Нова раса је регистрована 1975. године у држави Нови Јужни Велс. Данас је, осим у Аустралији, призната на Новом Зеланду, у Јужној Африци, САД (од 2010. године) и Великој Британији.
Док су енглески селекционари укрстили руску плаву са белом сијамском. У трећој генерацији из неког разлога је рођено црно маче зелених очију. Добило је име Арктичка Ласкација (Arctic Lascatsya) и постало је „бака“ руских црних мачака.
У Русији се кретање руске плаве мачке често пореди са плесом балерине. То је ситна мачка (тешка од 3 до 5 килограма) која се креће веома грациозно и елегантно, при чему има врло лепе и снажне шапе. Као и све старе расе, руску плаву одликују одлично здравље (живи од 15 до 20 година) и интелигенција.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
