Постојбина руске плаве мачке је далеки Архангељск, највећа поморска и речна лука северних региона европског дела Русије. Још крајем XIX века, доспевши у Велику Британију, освојила је срца Европљана. Заправо је све донедавно у иностранству била познатија него у Русији.
Плавичасто-сива мачка била је уобичајени пратилац људи у северним регионима европског дела Русије. Њен главни задатак био је лов на мишеве. Ове мачке су биле, а и данас јесу, најефикасније средство против глодара, па су их морнари, како руски, тако и европски, често носили са собом на брод. Углавном су то били енглески морнари, некада чести гости руског севера.
У другој половини XIX века у Великој Британији је настала нова наука о мачкама – фелинологија, и сиве мачке које су допутовале бродовима из Архангељска, нашле су се под будним оком локалних одгајивача. Први пут се спомињу у британској штампи још шездесетих година XIX века, а почев од седамдесетих већ учествују на изложбама мачака под називом архангељска плава. Деведесетих година XIX века мачићи из Архангељска и са околних острва донети су у Енглеску специјално ради даљег размножавања у одгајивачницама. Године 1912. ова мачка је коначно добила стандард расе.
Почетком XX века ова мачка је имала мало другачији изглед од њеног савременог. Имала је гушће и оштрије крзно (ипак је на северу Русије прилично хладно), као и снажне задње ноге. Након што се проширила по Европи, доспела је чак и у САД, где су је називали руска, архангељска, сибирска или чак малтешка (све мачке сиво-плавичастог крзна фелинолози називају малтешким). После Другог светског рата оне су биле на ивици нестанка, али већ крајем четрдесетих година одгајивачи су поново обновили ову стару и лепу расу. Преостали примерци укрштени су са сијамском, хаванском и другим врстама. Осамдесетих, када у СССР-у почиње развој фелинолошког покрета, ове мачке стичу популарност и у домовини.
Услед селекције у разним деловима света фелинолози су издвојили четири типа руске плаве мачке: енглески, скандинавски, европски и северноамерички. Међу њима постоје мање разлике у облику ушију и пропорцијама тела, али у сваком случају ова врста подразумева кратко, густо, плавичасто-сиво крзно, смарагдне очи и префињен карактер. Човеку је јасно чим је види да се ради о паметној мачки која воли да се игра, може да вам прави друштво док гледате вечерњи филм, али поштује личне границе и неће вам досађивати.
На основу руске плаве мачке страни одгајивачи су начинили две нове расе: руску белу и руску црну. Селекција је обављена истовремено у Великој Британији и Аустралији. Аустралијски одгајивачи су укрстили сибирску и руску плаву мачку. Тако су добили идеално белу мачку смарагдних очију коју су назвали Бела ружа. Њени потомци постали су „баке“ руских белих мачака у Аустралији (тамо и данас постоји одгајивачница белих, црних и плавих мачака, која их назива Babushka Blue Russians). Нова раса је регистрована 1975. године у држави Нови Јужни Велс. Данас је, осим у Аустралији, призната на Новом Зеланду, у Јужној Африци, САД (од 2010. године) и Великој Британији.
Док су енглески селекционари укрстили руску плаву са белом сијамском. У трећој генерацији из неког разлога је рођено црно маче зелених очију. Добило је име Арктичка Ласкација (Arctic Lascatsya) и постало је „бака“ руских црних мачака.
У Русији се кретање руске плаве мачке често пореди са плесом балерине. То је ситна мачка (тешка од 3 до 5 килограма) која се креће веома грациозно и елегантно, при чему има врло лепе и снажне шапе. Као и све старе расе, руску плаву одликују одлично здравље (живи од 15 до 20 година) и интелигенција.
Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу