Седам омиљених животиња руских царева

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Спасилац Лизета

Петар Први у Полтавској бици

Louis Caravaque, Музеј Ермитаж

Враћајући се из Велике амбасаде, дипломатске мисије у Европи, Петар Велики је у предграђу Риге наишао на трговце који су на узди водили карабашкoг коња. Била је то љубав на први поглед. Цар је у замену понудио свог коња и још сто холандских златника приде. Петар је без много размишљања коњу дао име Лизета, како се верује, по имену једне од тадашњих миљеница. Куповина се исплатила. Коњ је био одан императору и признавао само њега.

Петар Први у Полтавској бици

Јохан Готфрид Танауер

Са Лизетом император се борио, између осталог, у Северном рату и у Персијском походу. А у време Полтавске битке, по легенди, Лизета је спасла свом коњанику живот. Када су Швеђани отворили ватру на Петра, Лизета је устукнула у страну, а меци су пробили само седло и цареву капу.

2. Дворска мачка

На двору Романових одувек је боравило много животиња, међу којима је било оних који су били озбиљно ангажовани. Рецимо, мачка цара Алексеја Михајловича ловила је у то време бројне глодаре. Добила је и свој портрет. „Верни приказ мачке великог кнеза Московије“ из 1663. године потписује чешки сликар Вацлав Холкар. Мачку заокупљену игром овековечио је Вјачеслав Шварц на слици „Сцена из домаћег живота руских царева“.

Цар Алексеј Михајлович игра шах

Вячеслав Шварц

Наследници Алексеја Михајловича наставили су да гаје мачке. Петар Велики донео је мачку из Холандије, а Јелисавета Петровна наредила је да се из Казања донесу најбољи ловци мишева да истребе пацове и мишеве у Зимском дворцу.

3. Мистер и мисиз Андерсон

Катарина Друга

Владимир Боровиковский/Третьяковская галерея

Катарина Друга обожавала је псе. Њена највећа пасија постали су мали италијански хртови. Пар таквих грациозних паса добила је од енглеског лекара Томаса Димсдејла. Они су постали родоначелници велике породице императорских паса. Штенад господина Тома Андерсона и госпође Андерсон императорка је поклањала блиским особама. Царске хртове имали су Волконски, Наришкини, кнез Орлов. Мада је о псима бринуо специјални слуга, у шетњу их је ипак изводила сама Катарина. Тај тренутак на платну је овековечио Владимир Бориковски, приказавши царицу са псом у шетњи.

У преписци је императорка радо говорила о томе како живе њени љубимци и повремено се чак извињавала због лошег рукописа и мрља које су на папиру остављали немирни пси. Међу Катарининим љубимцима била је праунука Тома Андерсона Земира. За њу Катарина ништа није жалила, пас је чак спавао у блаженству и раскоши, на старим господарициним бундама од куне. Императорка је тешко подносила угинуће љубимаца. У шетњама у Царском селу обавезно је долазила до места њиховог последњег уточишта код Великог језера.

4. Циркуска пудла

Портрет Николаја Првог, 1849.

Georg von Bothmann

Гости који су долазили у немачки Карлсбад на одмор трудили су се да погледају представу у којој пудлица по имену Мунито рачуна, погађа боје и карте. За ово чудо од пса сазнао је руски амбасадор Дмитриј Татишчев и купио га као поклон Николају Првом. Он је Мунита прозвао Гусаром и лично га водио у шетњу и хранио двопеком, који је изношен за доручак. Када је неког требало позвати, по њега је слат пас, а овај пронашавши потребну особу вукао је за крајеве одеће.

5. Верни Милорд

Император Александар Други

Nikolai Sverchkov / Руски музеј

Александар Други свог омиљеног сетера шетао је сам, ту обавезу никоме није препуштао. Црног пса са белом шапом знали су сви, пас је повремено био несташан и наскакао на пролазнике у Летњем врту. Једном се у улози „жртве“ нашао младић који је баки носио ђеврек. Угледавши императора он се зауставио у ставу мирно указујући цару поштовање, а у том тренутку неко му је из леве руке отео пециво. Био је то Милорд. Император је морао да надокнади украдени ђеврек тортом, а младића обештети силним бомбонама.

Александар Други

Nikolai Sverchkov/Московский музей-усадьба Останкино

Као и Катаринини мали италијански хртови, царски сетер оставио је за собом потомство, а једно од штенади узео је Лав Толстој. Милорд је био невероватно везан за свог господара, а то му је на крају и дошло главе. Император га није повео са собом на пут на Светску изложбу у Паризу 1867. године, и пас је једноставно умро од туге.

6. Лајка Камчатка

Александар Трећи са породицом у дворцу у Гатчини

„Зар међу људима имам макар једног некористољубивог пријатеља, нема га и не може га бити, а пас то може да буде, и Камчатка је био такав пас“, говорио је Александар Трећи о својој белој лајки са пегама. Императору су пса донели са пута око света морнари са крстарице „Африка“. Он је са овим псом ишао у лов, дозвољавао му да спава у његовим одајама и хранио га специјално припремљеним посластицама од млевеног меса и џигерице.

Александар Трећи и царица Марија Фјодоровна у лову на лисице

Николај Самокиш

Пас је трагично завршио. Воз којим се царска породица враћала са Крима у Петербург, код станице Борки искочио је из шина. Императорски пар и деца прошли су са убојима, а пас је страдао. Оданог пријатеља цар је нарадио да сахране у Гатчини, у малом врту преко пута његовог кабинета.

7. Слонови његовог величанства

Николај Други храни слонове у Царском селу

Јавно власништво

Ове величанствене животиње Романови су добијали на поклон почетком деветнаестог века. У Царском селу за њих је изграђен специјални павиљон. Пар добродушних џинова припадао је и Николају Другом. Индијског слона је довезао са путовања на Исток, а афрички је послат из Абисиније. Слонови су имали специјалног гонича који их је пратио и бавио се дресуром. Држање слонова није било јефтино, 18 хиљада рубаља годишње. Није шала, слон је свакодневно јео два пуда лепиња, пржених на уљу.

И обавезно ишао у шетњу до језера где се предавао благодетима воде. Николај Други писао је у дневнику: „Довео сам са Алексејем слона на наше језеро и радовао се његовом купању“. Афрички џин живео је у Царском селу до 1917. године када су га побуњени морнари устрелили.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!