Курилски бобтејл има сибирске корене
Ова пасмина још увек је недовољно проучена, али њихова најпопуларнија варијанта, дефинитивно, настала је укрштањем јапанског бобтејла и сибирске мачке. На Курилска острва доносили су их јапански и руски морнари од средине 17. века, када су ове територије откриване и уцртаване на карте. На крају обе пасмине дуго су биле у међусобном контакту у природи и тако је настала нова јединствена раса мачке, курилски бобтејл. Ове мачке имају кратак реп, „сибирску“ њушку и густо крзно које их штити од мразева и ветрова.
На копнени део доспели тек крајем 20. века
Пре тога нико није ни помишљао да на Курилским острвима обитава необична пасмина мачака. Пажњу совјетских истраживача који су желели да понесу кући неколико дивљих мачака са острва Кунашир и Итуруп, како би их показали стручњацима, скренуле су осамдесетих година прошлог века. У то време фелинологија као наука била је у повоју у СССР-у и прво се мислило да је реч о јапанском бобтејлу али се испоставило да међу њима постоје велике разлике, како у спољашњем изгледу тако и карактеру. Фелинолог Олга Миринова из Москве описала је 1991. године стандард пасмин који је прихваћен прво у Совјетском Савезу, а 1994. године у Светској асоцијацији мачака. После тога појавило се на стотине одгајивачница, а највише их је било у Москви.
Разне врсте кратких репова
Реп код мачака има улогу својеврсног кормила и служи за одржавање равнотеже приликом хода и скакања. Међутим, код ових мачака због одсуства репа развиле су се задње ноге које су када се боље погледа знатно масивније и снажније него код оних са дугим репом. Дужина помпона, је, иначе, различита, негде до 12 центиметара. И облици репа су различити и могу бити округли, налик на спиралу, равни.
Дружељубив карактер
Иако су истински предатори, веома су друштвени, воле људе, а посебно децу. „Када сам се одлучивала за мачку, било ми је важно да има добар имунитет, да се слаже са децом и буде активна како би с њом могло да се игра, а не да спава по цео дан“, каже Московљанка Марија, власница мачка Абрикос и велика љубитељка ове пасмине. Ово је трећи по реду „Курилац“ у њеној породици. „Ове мачке нису агресивне према малој деци, мирно дозвољавају да се грле и стежу“, каже она.
Марија каже да је курилски бобтејл најчешће врло дружељубив, жели да се игра најмање два пута дневно, чак и када одрастe, и на то треба бити спреман. Мужјаци су знатно тежи од женки и могу да достигну преко седам килограма тежине. У кућним условима живе прилично дуго, између 15 и 20 година. Доброг су здравља, као и већина аутохтоних мачака.
И даље се могу среcти у дивљини
Све врсте курилских мачака одгајају се у узгајивачницама према стандардима пасмине. Могу бити кратке или полудуге длаке и разних боја и узорака крзна. Најстарија и напопуларнијa је „дивља“ тиграста боја у комбинацији са полудугом длаком. Осим тога широко су присутна крзна најразличитијих колорита мермера (рецимо боја крзна мачке Абрикос назива се „црвени мермер“), а може бити и у виду дима и пега. Стандард пасмине не признаје тамније белеге на ушима, шапама и њушци, јер није дозвољено укрштање ове пасмине са другим расама.
Притом ове мачке и данас обитавају у дивљини, на Курилским острвима, као и на Камчатки. За разлику од других мачака, курилске се не боје воде. Живе у чопорима, а не саме.
- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи