Леонид Гајдај: редитељ који је засмејао цео СССР

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Људи тако тешко живе. Нека се смеју“, говорио је Леонид Гајдај. Његове комедије „Пас Барбос и необични крст“, „Мајстори за самогон“, „Операција ’И’ и друге Шурикове авантуре“, „Кавкаска заробљеница“, „Брилијантна рука“, „Иван Васиљевич мења професију“, „Дванаест столица”, „Не може бити!” биле су најгледаније у совјетским биоскопима. Милиони гледалаца су хрлили да погледају сваку од њих. Многе фразе из тих филмова ушле су у народ као крилатице, а њихова музика је постала култна. Филмска остварења Леонида Гајдаја била су популарна некада у СССР-у, популарна су и данас у савременој Русији, и у целом свету. У чему је тајна Гајдајевог успеха?

Чарли Чаплин, рат и филм

Леонид Гајдај је рођен 1923. године на Далеком истоку. Отац му је био осуђен и послат на изградњу Амурске железничке магистрале. Касније се породица преселила у Иркутск. Мали Леонид, будући редитељ, од детињства је гајио интересовање за жанр комедије.

Узор му је био Чарли Чаплин. Све његове филмове Гајдај је гледао у локалном биоскопу (а понекад се крио између редова за време паузе да би поново погледао исти филм). Касније ће у филмовима руског редитеља бити приметан Чаплинов утицај, који је посебно видљив у Гајдајевој раној филмској новели „Откуп црвеног поглавице“ („Вождь краснокожих“), заснованој на истоименој причи америчког писца О. Хенрија. У њој има врло мало текста, скоро као у немом филму, а сав комични ефекат заснива се на смешним ситуацијама и звуцима.

Одмах по завршетку школе Гајдај је желео да оде на фронт као добровољац. Тад га нису примили, али је позив ипак добио у јесен 1941. Био је у извиђачима и чак се истакао у једној борби када је засуо гранатама немачки положај. Од експлозије нагазне мине 1943. године задобио је тешку повреду стопала и после дужег лечења више није био способан за војну службу. Вратио се у Иркутск и након завршених позоришних студија отиснуо се у велеград са жељом да га „освоји“. У Москви је уписао режију на Универзитету за кинематографију (ВГИК). Одатле је скоро одмах доспео у „Мосфилм“.

Професија: засмејавање људи

Гајдај је желео да ради искључиво у једном жанру, и тај жанр је био комедија. Само једном, на почетку каријере, по савету директора „Мосфилма“ Ивана Пирјева, снимио је озбиљан филм о револуцији под називом „Трипут васкрсли“. То дело је доживело жестоку критику која га умало није коштала каријере.

Први велики успех Гајдај је постигао краткометражним филмом „Пас Барбос и необични крст“ 1961, који је чак био номинован за награду на Канском фестивалу. По први пут се у комедији појављују тројица хулигана: Трус, Балбес и Бивалиј (кукавица, глупан и „матори“) , које играју Георгиј Вицин, Јуриј Никулин и Јевгениј Моргунов. Они су постали миљеници публике и касније су се појављивали и у другим Гајдајевим филмовима.

Славу у целом Совјетском Савезу донела му је комедија „Операција ’И’ и друге Шурикове авантуре“ (1965), која је постала лидер совјетских биоскопских благајни. Главни јунак, помало прост, али поштен и принципијелан студент Шурик, постао је прави љубимац публике. Након невиђеног успеха, снимљен је и наставак „Кавкаска заробљеница“ или „Нове Шурикове авантуре“ (1967), који је такође постигао огроман успех у биоскопима.

Хумор у овим комедијама базиран је на геговима, комичним методама заснованим на очигледном апсурду. Шаљиви ефекат појачавају гестови и „кревељење“ глумаца.

Комедија „Брилијантна рука“ из 1969. године прича је о поштеном породичном човеку Семјону Горбункову коме бандити грешком стављају брилијанте у гипс. То је један од три филма са највећом зарадом у историји СССР-а. Иначе, Шурик (али сада већ као научник који је направио времеплов) појављује се и у култном Гајдајевом филму „Иван Васиљевич мења професију“ (1973), заснованом на позоришном комаду Михаила Булгакова.

Гајдај се и иначе често окретао класицима. Екранизовао је О. Хенрија, Иљу Иљфа и Јевгенија Петрова („Дванаест столица“), као и Михаила Зошченка („Не може бити“).

Свој последњи филм је снимио након распада СССР-а, 1993. године под називом „У Дерибасовској улици је лепо време, или на Брајтон Бичу опет пада киша“. У њему се редитељ до миле воље насмејао и совјетским лидерима и КГБ-у.

Прочитајте и ово! Седам легендарних комедија Леонида Гајдаја које треба да погледате

По речима Нине Гребешкове, редитељеве жене, млади Гајдај је и сам личио на свог јунака Шурика. Нина и Леонид су били на истој години студија, иако је он био старији (уписао је факултет после рата). Био је маркантан, мршав, висок. Удварао јој се скромно и неспретно, пратио ју је до куће кроз целу Москву и поклањао цвеће. Гајдај и Гребешкова су се венчали још као студенти 1953. године и живели заједно са њеним родитељима у истој соби. Само их је велики орман заклањао од знатижељних погледа.

У свакодневном животу редитељ није био нимало захтеван, чак се може рећи да је живео аскетски. Није му била потребна спољашња удобност. Посвећен све време свом послу, он је више времена прводио на снимању и у студијима „Мосфилма“ него код куће. Стотине милиона људи гледало је његове комедије, а он је живео у скромном стану и није имао уштеђевину чак ни да реновира викендицу после пожара.

Гајдај је прославио и своју жену. Докторка душевне болнице у „Кавкаској заробљеници“ и жена главног јунака у „Брилијантној руци“ су улоге после којих је постала позната и славна.

Кажу да су хумористи и кловнови у животу обично тужни људи, понекад и прилично суморни. Ако је и истина, то сигурно не важи за Гајдаја. Савременици се сећају да је он био невероватно оштроуман, имао је истанчани смисао за хумор, често се шалио, причао вицеве и волео да се забавља.

Видео је нешто смешно и тамо где већина људи то не примећује, и откривао је свима то што види. Чак је и својим најбољим комичарима понекад показивао како да одгирају одређену сцену.

Тајна успеха Гајдајевих комедија

Упркос типично совјетском амбијенту, Гајдајеви филмови су ипак разумљиви и смешни гледаоцима било које земље и било ког узраста. Глумица Наталија Варлеј се сећа како је у Африци једна црнкиња на пројекцији била толико одушевљена и толико се смејала да је од радости своју бебу бацила увис до самог плафона.

Тајна Гајдајевог успеха је у педантном раду на сценарију и пажљивом одабиру глумаца и музике. Сценариста главних комедија „Операција И“, „Кавкаска заробљеница“ и „Брилијантна рука“, Јаков Костјуковски каже да су Гајдај и он увек заједно радили на тексту и да су имали своју „формулу“. Стално су размишљали о томе да ли ће то што раде бити разумљиво и занимљиво некој бакици, негде у Јошкар Оли, рецимо.

Глумац Јуриј Никулин је испричао како је Гајдај веома пажљиво осмишљавао сваку сцену. Снимао је једном, па други пут, не штедећи филмску траку. Најважније му је било да се тим сценама сви смеју – и филмска екипа, и техничари задужени за опрему. „То значи да има нечег“, говорио је Гајдај. Значи, и други ће се смејати.