Жостово: Све што треба да знате о руским осликаним лакираним послужавницима

За време Другог светског рата све руско гвожђе је завршавало на фронту, али у једном подмосковском селу жостовски мајстор Андреј Гогин учио је девојке старом занату осликавања лимених послужавника на... америчким конзервама. Конзерве су стизала у хуманитарним пошиљкама. Сви мушкарци су одлазили на фронт, а младе жене остајале код кућа. Ишле су у шуму по дрва, грејале се и училе да праве послужавнике. Тако су се чак и у најтежим временима мајстори одржали и пренели знања о старом руском занату. 

Жостово је старо село у подмосковском рејону Митишчи, познато још од почетка XIX века. Тада је Жестово, како се некада звало, било део Тројицког сеоског округа у Московском срезу. Пажњу читаве Русије село је привукло захваљујући кмету Филипу Вишњакову.

Вишњаков је радио као кочијаш за прилично велику фабрику дувана трговца Коробова у суседном селу Данилкино (данас Федоскино). Управо ту су се правиле лакиране осликане кутијице од папир-машеа. Федоскинске лакиране минијатуре такође представљају стари руски традиционални занат. Коробов је рецепт за лакирање набавио у Немачкој, а Вишњаков га је преузео.

„Рецимо да је то била колаборација“

У свом селу Жостову он је отворио „лакирску радионицу“. У прво време они су такође  од папир-машеа правили табакере, кутијице и послужавнике, украшене копијама познатих слика или популарних цртежа из тог времена. Посао се развијао. Вишњаков је отворио радњу за продају у центру Москве, а у Жостову је оставио свог брата да управља „Предузећем браће Вишњаков за лакиране металне послужавнике, чиније за хлеб, подметаче, кутијице од папир-машеа, табакере, кутије за чај, албуме“.

„Некада је папир-маше био тврд као камен. За израду полупроизвода није џабе било потребно шест месеци. Најпре су се правиле кутијице, а затим и послужавници. Могу се видети у Петербургу у Руском музеју. Кутијице су биле црне. Сматрало се да је то земља по којој расте цвеће“, објашњава заслужна уметница Русије, сликарка из Жостова, Лариса Гончарова.

Вишњаковљев син Осип је 1825. године отворио самосталну радионицу у суседном селу Осташково, где се пре свега посветио изради послужавника, али не од папир-машеа, него од метала. Прича се да је млађи Вишњаков на вашару срео уралске мајсторе који су продавали лимене послужавнике, и да је опет, као и његов отац, преузео идеју. „Рецимо да је то друга 'колаборација'“, смеје се Лариса Гончарова.

Послужавници од метала били су једноставног округлог облика, најпре скромно украшени по ивицама. Касније је почело осликавање у „уралском стилу“ – са цвећем и биљем, задржавајући тамну позадину и обраду лаком, која је омогућавала да производи дуго трају.

Са укидањем кметства Вишњакови су добили конкуренцију. У Жостову, суседним селима Осташкову, Хлебникову и другим почеле су да се отварају породичне радионице које су израђивале исте такве осликане послужавнике.

Обучавање на конзервама

„Назив Митишчи потиче од речи 'митња', царина. Реком Кљазмом пловили су бродови са робом за Москву, а у селу Митишчи се заустављали на царини. Наоколо је било много чајџиница у којима су трговци пили чај. А чај се служио, наравно, на послужавницима“, овако Лариса Гончарова објашњава њихову популарност у Жостову у XIX веку.

Данас Митишчи припадају Москви. Мајстори из Тројицког округа су захваљујући близини великог града лако пронашли тржиште за продају својих производа на локалним вашарима. Крајем XIX и почетком XX века жостовски занат, као и други народни уметнички занати, почео је да јењава. До тога је дошло уједно због индустријализације и рата. Мушкарци су одлазили у рат, а жене остајале код куће. „Тада је познати жостовски мајстор Андреј Павлович Гогин узео шест девојака, а међу њима и моју мајку Нину, и почео да их обучава на конзервама како се знање не би изгубило“, приповеда Гончарова историју своје породице.

До тридесетих година ситуација се променила. Почела је обнова старих заната, а радионице су се обједињавале у већа удружења мајстора - „артеље“. У суседном селу Федоскину четрдесетих година је отворена уметничка школа у којој је било и одељење за жостовско осликавање, а шездесетих је артељ „Металоподнос“ прерастао у Жостовску фабрику декоративног осликавања. После распада СССР-а она је прешла у приватне руке и ради до данас.

„Држава подржава фабрику, она има велике олакшице и добија инвестиције, отворен је музеј, који туристи зими посећују аутобусима. Неко купује послужавнике, неко не, али сваког дана у фабрици се организују туристички обиласци. У музеј понекад дође од шест до осам аутобуса дневно, посебно викендом. Долазе и деца“, радује се Гончарова.

Четкице од длаке са ушију сибирске веверице

Технологија израде жостовских послужавника омогућава да их користи више генерација једне породице. И мада су све тајне одавно познате, остају нијансе без којих се послужавник не може назвати жостовским. Са пресоване или ручно коване форме послужавника скида се слој површинске масноће. Ако се то не учини, почиње корозија и временом послужавник пропада.  

Наноси се црна уљана боја као позадина, послужавник се чисти и предаје мајстору на осликавање. Он га боји у две фазе. Први слој „замаљовок“, како га називају уметници, ради се светлим бојама. Послужавник се преко ноћи оставља у пећи да се осуши. Други слој је само осликавање. О детаљима говори уметница:

„Боја је уљана, округле четкице се праве од длаке са ушију сибирске веверице. То су специјалне четкице, праве се ручно и само за Жостово по наруџбини. Не могу се наћи у продаји, то је скупо задовољство. Потез треба да буде мек, а то се може постићи само четкицом од веверичје длаке. Потези се повлаче у једном даху. То се не може описати, морате провести неко време са мајстором и осетити како потез плеше, на ком месту треба притиснути, а на ком подићи четкицу, како је треба држати и наместити. Не може се научити преко интернета. Жостовски потез се разликује од осталих.“

Послужавници Ларисе Гончарове са потписом ауторке

Слика се наноси на површину послужавника премазану ланеним уљем. Затим иду два слоја лака. Лак фиксира слику и даје јој сјај. „Некада се лак кувао, тајну о томе мајстори су чували, мој деда је знао рецепт“, каже Гончарова и додаје да данас сви већ користе јарославски или амерички лак. 

За разлику од традиционалног стила осликавања дрвених предмета „хохлома“, при осликавању жостовских послужавника нема устаљених мотива, него уметници сликају „из главе“. Ипак, доминирају препознатљиви традиционални призори: сцене из сеоског живота, коњски тропрег, пејзажи, птице и, најчешће, букети. Цвеће може бити различито: од ладолежа до руже, која се, као и код других народних заната, сматра за краљицу цвећа. Најзаступљенија је централна композиција слике. Три-четири цвета у средини, по ивицама пупољци и ситније цвеће. „Обично се на букету помоћу три листа означава доња страна. Читава композиција се завршава 'врпцом', танком влати најтамније боје. Жостовски уметници су жудели за лепотом, тим пре што зима овде траје шест месеци“, објашњава Гончарова.

До фабрике три минута преко кромпира

Жостово је смештено на полуострву: свуда наоколо је вода, а веза са „копном“ је одувек била отежана. Тек шездесетих година пет километара од Жостова је постављена аутобуска станица и почео је да саобраћа аутобус до Кљазминског одмаралишта. Због таквог положаја у фабрици су углавном радили локални становници. У Жостову и данас живе наследници неколико династија мајстора: Антипови, Можајеви, Леонтјеви. Лариса Гончарова потиче из династије Бељајевих, њена мајка, бака – сви по мушкој линији су били уметници и тамо су живели.

„У совјетско доба у фабрици су радили локални становници: радили су на пословима ковања, пресовања, лакирања, осликавања, израде орнамената. Из федоскинске школе је омладина одлазила. Мало ко је остајао у фабрици. Сви су желели одмах да зарађују, а за мајстора су потребне године рада и искуства. То није једноставна техника. Данас у фабрици постоје само два мајстора који умеју ручно да кују послужавнике. Обојица имају скоро 70 година и још раде. Уметници од њих наручују различите облике, јер они могу да направе све што вам падне на памет. То је тежак посао, нико не жели ни да га учи. Не знам шта ће бити после њих.“

Цена послужавника, наравно, не зависи само од тога како је направљена форма. Оригинални послужавници се од копија одмах могу разликовати по обавезно повијеној ивици. Једнако је важно и који уметник је осликао послужавник. Постоје обични уметници, а има и оних чије је име познато. Уз послужавник добијате и сертификат са именом аутора. „У фабрици, истина, ради само један заслужни уметник, главни уметник Михаил Лебедев“, каже Гончарова. У продавници фабрике најјефтинији послужавник кошта око 2 хиљаде рубаља (око 25 евра). Док рад заслужног уметника може да достигне и цену од 180 хиљада рубаља (око 2.300 евра).

2003. године Лариса Гончарова је добила звање „заслужног уметника“, које је имала и њена мајка. Лариса је до пензије радила у фабрици. „Фабрика се налази одмах иза моје куће, три минута преко кромпира“. 1996. године је прешла у слободне воде и отворила сопствену радионицу. 

Отада неколико пута годишње одлази у иностранство да преноси свој занат другима. Била је у Америци, Аустралији, Немачкој, Италији: „Петнаест година сам предавала у Америци. Тамо су руски занати веома популарни. Наравно, за 3-4 дана не може се научити жостовска техника, али за то време ипак могу да осликају предмет. Како бисте радили у овој техници, морате живети на руској земљи.“

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи