Како су ФИЛМОВИ из ЈАКУТИЈЕ освојили Русију и свет

Филмска индустрија у Јакутији има све карактеристике праве кинематографије, иако у мањем обиму. На делу је конкуренција приватних студија, раде филмске школе, установљен је приватни фонд подршке кинематографији, редовно се одржавају фестивали, имају чак и свој Netflix, видеосервис SAKHAMOVIE.RU. Јакутски режисери, осим тога, почели су да доносе кући награде са водећих руских и западних филмских фестивала.

У чему је тајна „јакутског филмског феномена“?

Зид из „Игре престола“ заиста постоји!

По свој прилици могло би се поставити питање, зашто се уопште чудити јакутским успесима? Зар то није највећи регион у Русији? Део надалеко чувеног Сибира? Република Саха (тако је зову Јакути) чини скоро двадесет одсто територије Руске Федерације и по површини (више од три милиона квадратних километара) само мало заостаје за Индијом. Међутим, док у Индији живи скоро милијарду и по људи, у Јакутији нема ни милиона становника. Готово четири петине републике заузимају шуме, лето је овде изузетно кратко, а зими су температуре екстремно ниске. Село Ојмјакон спада у такозване „полове хладноће“. Управо ове зиме оборен је тридеесетогодишњи температурни рекорд када је забележено минус 62,4 степена на Целзијусовој скали.

Другим речима ради се о једном од најсуровијих места на планети Земљи, на коме као да не постоје ама баш никакве предиспозиције за филмски бум. Више него далеко су традиционални центри филмске производње, Москва и Петербург. Али су зато дестинације изузетно филмичне, па су се тако појавили шаљиви клипови који „сведоче“ о томе како Зид из „Игре престола“ заиста постоји. А то су Ленски стубови.

Све те особености овог вишенационалног региона и различитих начина живљења као да су створене за филмско платно. Са Јакутима и Русима дом деле бројни северни народи (Евенке, Евени, Долгани, Јукагири, Чукчи) који брижљиво чувају своје традиције. Међутим, у републици нема неопходне инфраструктуре за снимање филмова. Неколико филмова се може снимити, али филмска индустрија се не заснива на ентузијазму.

Међутим, управо то се догодило. Дословце цео регион преко ноћи „заразио се“ кинематографијом.

Све се снима и све се гледа

Јакутија се у филмску индустрију укључила још тридесетих година прошлог века. Студији из других региона овде су снимали документарне филмове и ангажовали глумце из локалних позоришта. Јакутска филмска предузећа, укључујући државни студио Сахафилм, оснивају се тек после распада СССР-а, почетком деведесетих. Прави филмски бум уследио је нешто касније, када су биоскопи поверовали у локални филм и почели да га приказују. Прва ласта, трилер „Љубави моја“ Сергеја Потапова из 2004. године изазвао је велики скандал. Иако је филм зарадио четвороструко више новца него што је у њега уложено, бројне гледаоце који су очекивали мелодраму (судећи по наслову), револтирале су крваве сцене и црни хумор. Процес је ипак био незаустављив. Последњих година у локалној биоскопској дистрибуцији приказује се један до два јакутска филма месечно.

Гледају се филмови свих жанрова, од историјских акционих филмова попут „Хладног злата“ до комедија о „плесним биткама“ („Чеке“). Хорори спадају у најуспешнији жанр јакутског филма. Постоји чак и овдашња верзија зомби апокалипсе, филм „Република Z“ из 2018. године. Међутим, много чешћи су филмови о духовима. Визуелно све подсећа на јапанске хорор филмове, међутим, док се тамо по правилу изасланици са других планета свете, јакутски хорори говоре о љубави између живих и мртвих.

Локални филмски ствараоци су добро упућени у глобални филмски контекст. Они познају не само холивудску, већ и азијску кинематографију (на коју се отворено фокусирају), али исто тако у такозваним универзалним темама настоје да оставе свој печат. У мистеријама користе мотиве локалног фолклора, у историјским драмама окрећу се преломним догађајима у историји свог народа, а сви филмови (без изузетка) снимљени су на матерњем језику. А то, свакако утиче на број гледалаца, будући да само половина становништа у републици (мање од 500 хиљада) говори јакутски. Међутим, у питању су принципи. Филм у Јакутији више је од забаве, начин очувања националног идентитета.

Многи филмски радници немају формално професионално образовање, а своје филмове снимали су (или снимају) у слободно време, примарно се бавећи пословима који често немају много везе са филмом. Тако је, рецимо, Дмитриј Давидов, најпознатији јакутски режисер, био учитељ у сеоској школи. Тек пошто је његов трећи филм „Страшило“ сензационално освојио Гран при на „Кинотавру“, најважнијем руском филмском фестивалу, Давидов је дао отказ у школи и дефинитивно се фокусирао на филм.

Редитељ Дмитриј Давидов и глумица Валентина Романова

Екатерина Чеснокова/Sputnik

Занимљиво је да је толико био самоуверен да се није уплашио да за свој дебитански филм подигне кредит у банци. Тренутно планира да сними мјузикл о родном селу Амга. Део прихода Давидов ће уложити, како је најавио, у изградњу парка.

Јакутск - Москва - Јакутск

„Агент Мамбо“

Alexey Ambrosyev/Suoratt, 2019

Најгледанији јакутски филм је крими комедија „Агент Мамбо“ (2019) чија је радња фокусирана на лакомисленог полицајца који се инфилтрира у криминалну банду. Са буџетом од 2 милиона рубаља, или око 25 хиљада евра, филм је зарадио скоро 16 милиона рубаља (преко 200 хиљада евра). Просечан буџет јакутског филма креће се у распону од једне до три милиона рубаља (између 10 и 40 хиљада евра), креативни тимови су компактни, снима се брзо, а зараде су мале.

Наравно да има и филмова са већим буџетом. Рецимо, први јакутски филм у сверуској биоскопској дистрибуцији трилер „Мој убица“ Костаса Марсаана коштао је пет милиона рубаља (преко 60 хиљада евра).

Буџет наредног филма овог режисера, етнохорор „Ичи“ из 2020. године износио је 26 милиона рубаља (330 хиљада евра). Главну улогу играла је Марина Васиљева, позната по роли у драми „Нељубав“ Андреја Звјагинцева, номинованој за „Оскара“. „Ичи“ је са успехом приказан на фестивалима у Лисабону, Бечу и Сиџесу (Шпанија). На пролеће у биоскопску дистрибуцију улази нови Марсаанов филм, трилер „Детектор“ у коме игра Кирил Кјаро („Епидемија“), снимљен у продукцији московског филмског студија „Горки“. Треба рећи да је овакав каријерни пут од Јакутије до Москве крајње необичан. Многи долазе на школовање у престониче филмске школе, али се исто тако враћају да раде кући.

Кирил Кјаро у „Детектору“

Костас Марсајан/Киностудия им. М. Горького, 2022

„Јакутски феномен“ скренуо је на себе пажњу у Русији и свету захваљујући пре свега ауторском, а не жанровском филму. Локални режисери добитници су главних признања на руским филмским смотрама као што су „Кинотавр“, „Прозор у Европу“ или Московски међународни филмски фестивал, као и многих интернационалних награда и номинација. Дебитантски филм Дмитрија Давидова „Ватра на ветру“ из 2016. године добио је награду за најбољу драму на фестивалу ImagineNATIVE у Торонту, приказан у такмичарском програму у Пусану и номинован за азијског „Оскара“, награду Азијско-тихоокеанске филмске академије. Историјска драма „Нуча“ из 2021. године освојила је главну награду у програму „Исток Запад“ на Фестивалу у Карловим Варима.

„Ватра на ветру“

Dmitry Davydov/Altan Studio, 2016

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!