Четири филма из Јакутије које одмах можете да погледате на интернету

Феномен регионалне кинематографије у успону побуђује пажњу широм света. Филмови из Јакутије освајају награде на престижним иностраним фестивалима. Међутим, нису сви могли да их виде. То више није проблем!

Синеасти из Јакутије, најхладнијег и најфилмичнијег региона у Русији, постигли су велики успех. Њихови филмови су у локалној дистрибуцији гледанији од холивудских, док на престижним фестивалима у свету бивају овенчани признањима.

Томе треба додати стотине хиљада, а понекад и милионе прегледа на интернету, као што је, рецимо, случај са ратном драмом „Редов Черин“ (2021). Ипак, јакутски филм има и један крупан недостатак, будући да чак и хитови на Јутјубу често немају енглеске титлове. Наравно да постоје и изузеци. Четири филма која вам представљамо можете одмах да погледате на интернету. Авети, панорамски точак, моржеви... Један од ових филмова номинован је за „Оскара“.

„Ферум“

Јакутска кинематографија са разумљивом иронијом назива се Сахавуд (кованица настала од речи Саха (република Јакутија) и Холивуд). Жанровска разноврсност је овде стварно холивудска.

Локални гледалац воли најразличитије филмове, како комедије и хороре, тако и историјске драме. Међутим, на локалну индустрију ништа мање од Холивуда није утицао ни азијски филм. Тако, рецимо, мистична драма „Ферум“ у почетку подсећа на корејски трилер. Елегантно, језиво, смешно.

Млади убица у скупом оделу испитује бившег колегу где је сакрио заједнички црни фонд. Сам не прља руке. Следећи његово наређење две ругобе са уживањем несрећника потапају у воду у кади. И тако случајно убијају. Пре него што сазнају где се налази новац. Нема се куд, главни јунак одлази у шуму да закопа леш. Тамо се сусреће са разним ђаволијама, чудним визијама и сапутницима. Корејски трилер се претвара у роуд муви у стилу „Мртвог човека“ Џима Џармуша.

Јакути су пагани, па је стога у њиховим причама присутна мистична димензија. И док се у градским сценама у „Феруму“ говори руски, односно језиком урбане цивилизације, у кадровима смештеним ван града где се живи по паганским законима јунаци прелазе на јакутски. Чак ни најобичније ствари овде нису онакве каквима се чине. Јефтине пастиле које убица грицка у тренутку стреса, наговештавају сусрет са оностраним, а железница (ферум на латинском значи гвожђе) постаје метафора предодређене судбине.

Први играни филм младог редитеља Прокопија Бурцева, који је уједно и сценариста, монтажер и продуцент, као и већина јакутских филмова снимљен је са минималним буџетом који је овога пута износио око десет хиљада долара.

„Ватра на ветру“

Дмитриј Давидов је по свој прилици најпознатији јакутски редитељ ван граница републике. Све до недавно био је само наставник и директор сеоске школе, а филмом се бавио за време распуста. Свој дебитантски филм, драму „Ватра на ветру“ снимио је у родном селу. Сви глумци су из села, укључујући чланове Народног позоришта у Амги. Управо поменуто остварење које је снимио редитељ аматер пласирало је јакутски филм на међународну сцену. Награђен је на канадском фестивалу ImagineNATIVE, приказан у такмичарском програму Фестивала у Пусану у Јужној Кореји и номинован за „азијског Оскара“, награду Азијско-тихоокеанске филмске академије.

Младић у пијаном стању прегазио је трактором друга у пићу и због тога се обесио. Иза себе оставља оца, мрзовољног старца Игната осрамоћеног до гроба. Село је мало, сви се познају. Игнат није никоме нанео зло, никада ништа туђе није узео, никада подло поступио, међутим старост дочекује сам против свих. Да поново пронађе смисао живота помоћиће му дечак бескућник кога ће он довести кући и пренети му своје умеће рада са дрветом. А онда ће Игнат срести нову љубав. У његовим годинама! И као да утихлу ватру живота распламсава јак ветар. Међутим, не радују се сви Игнатовој срећи.

Сурова природа и руби људи неминовно намећу поређење са филмовима Ингмара Бергмана, а тема заразног зла са Мартином Мекдоном.

„Нема другог бога осим мене“

После „Ватре на ветру“ Давидов снима још једну потресну драму, али се овога пута готово целокупна радња одвија у граду. Дрвосечу Руслана сељани натерају да оде из родног села. Руслана су сви ценили, али му је мајка била врло лоше. Алцхајмерова болест учинила је да она више не препознаје своје најближе, плаши децу у селу, а догодило се чак и да је са пушком банула у једну кућу. Потребно јој је лечење у мегалополису, па са њом креће Руслан. Изнајмљује стан, налази нови посао, али одуговлачи са клиником до последњег часа, не желећи да мајку препусти у туђе руке. Болест напредује. Руслана убеђују да ће свима бити боље, ако пристане на лечење.

Давидов је јакутски Агар Фархади. Попут чувеног иранског редитеља, двоструког добитника „Оскара“ за филмове „Развод“ и „Трговац“ заокупљен је неразрешивим моралним дилемама које полако, али сигурно, изнутра разједају чак и најјаче. Најближа Фархадију је управо драма „Нема другог бога осим мене“, филм који у погледу награда није прошао тако добро као Давидовљево дебитантско остварење, иако је реч о несумњивом сведочанству све већег редитељског мајсторства.

Сведеност изражајних средства и једноставне метафоре (попут панорамског точка - овде симбола немогуће будућности) само појачавају осећање документарности.

„Излаз“ (2022)

Ове године први пут за награду Америчке академије за филмску уметност и науку и то у категорији „најбољи краткометражни документарни филм“ номиновано је остварење из Јакутије које потписују Максим и Јевгенија Арбугајев, брат и сестра родом из јакутског насеља Тикси.

Реч је о двадесетпетоминутном филму, својеврсном портрету поморског биолога Максима Чакиљева који прати живот моржева на обали Охотског мора, одлично снимљеном и истовремено језивом сведочанству о утицају глобалног отопљавања на природу.

Рт Срце-Камен суочава се са правом најездом моржева. Како нису успели да пронађу леднике у мору, хиљаде ових животиња доспевају на обалу и буквално страдају у стампеду. Током три месеца снимања Чакиљев и Арбугајеви, који су уједно и сниматељи, трипут су остали затворени у колиби, чија врата нису могли да отворе од моржева који су били свуда уоколо.

Јевгенија Арбугајева је фотограф чији су радови објављивани у водећим западним гласилима као што су Time, National Geographic и др. Максим Арбугајев је сниматељ, лауреат Санденс фестивала за рад на филму Кристијана Фраја о ловцима на кљове мамута. Премијера дебитантског играног филма Арбугајева у корежији са Владимиром Мункујевим „Проћиће лето“ и Јуријем Борисовим у главној улози, очекује се ове године.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“