Како су се чувашке жене препознавале по ЗВУКУ?

Када смо стигли у посету модерним Чувашима, били смо запањени украсима њихових жена.

То су били шлемови потпуно прекривени совјетским и старим кованим новчићима.

Убрзо се испоставило да су поменути украси за главу и огрлице само увертира. Традиционални чувашки женски накит од новчића могао је да тежи и до 15-16 кг!

Капа од сребра

Многи аутохтони народи Русије користили су за накит коване монете. Носиле су се у Удмуртији, Татарстану, Мари Елу, Башкирији. О томе сведочи и реч „монисто“, ђердан, огрлица од новчића. Али тај тренд нигде није био таквих размера као у Чувашији.

Најважнија ставка били су украси за главу које су сами правили. За девојке капа „тухја“ која је изгледала као ратничка кацига, а за удате жене „хушпу“, отворена на темену, са дугачким „репом“. Тежак реп је доприносио правим леђима.

Капе су биле богато украшене тешким сребрним новчићима, а када их није било довољно користили су се „жетони“, односно имитације новчића. Одабрани новчићи налазили су се у близини слепоочница, а приликом ходања најјаче су звонили. Користиле су се само оне монете које нису биле у употреби. У музејима и на старим фотографијама јасно се виде стране кованице, које су, очигледно, у Чувашију стизале Волгом, главним трговачким путем у прошлости. Поред новчића, украси за главу прављени су и од перли и малих шкољки. И они су некада били показатељи доброг имовног стања.

„Девојка је тухју стављала на главу када би постала способна за рађање, чиме је показивала да је спремна за брак и потомство“, каже Надежда Селиверстрова, управница Чувашког музеја веза у Чебоксарију. Тухја се стално носила, а употпуњавана је и огрлицама од новчића (звале су се „чапчушки“) и минђушама („алге“).

На венчању девојка је носила хушпу, а своју тухју поклањала млађим сестрама. „Хушпа се носила о празницима“, каже Надежда, „а када би жена већ била у годинама, поклањала је хушпу својој најстаријој ћерки, а сама носила само сурпан, повез у виду мараме. Када се жена појављивала са  капом хушпу на глави, која је одзвањала, као да је говорила да још увек може да рађа.“

Поред украса за главу, чувашке жене су носиле и огрлице „шулгеме“. Оне су подсећале на торбу или на плочу направљену од новчића са декорисаним додатком у средини (често са родовским знаком). Од кованог новца прављене су и минђуше „алге“, такође тешке и звучне.

И талисман и инвестиција

Такав накит, како су у стара времена веровали Чуваши, представљао је талисмане против злих сила, каже Надежда. „Девојке су по правилу удаване далеко, како би се избегли бракови са блиским сродницима, а при доласку у ново мест било је потребно да покажу свој статус и да се заштите од нових, још непознатих духова. У традиционалној чувашкој вери, сва жива бића имала су своје духове, од извора до шума.

Заштитна својства нису имали сами новчићи, већ сребро од којег су направљени. Данас имамо и научне доказе да је овај метал у стању да убија бактерије. Златне монете и имитације Чуваши практично никада нису користили у накиту.

Међутим, постоји и невероватна легенда о пореклу „шлема“ са новчићима. Међу далеким прецима чувашких жена биле су, ни мање ни више, него Амазонке, прослављене својим ратним вештинама. Прича каже да су се последње Амазонке населиле у региону Волге, а њихов панцир постао женска ношња. Иначе, у народној ношњи мушкараца у Чувашији нема кованих новчића.

Зашто жене више не носе новчиће?

Само на први поглед може се учинити да је народна ношња нешто везано за старину. У ствари, обични људи у унутрашњости Русије почели су да носе модерну одећу тек пре неколико деценија. А раније ју је свако домаћинство само шило (или чак ткало). 

Чуваши су веома ценили свој сребрни накит који су генерације годинама преносиле једне другима. Али данас их практично више нема, а све стога што су током индустријализације и колективизације села у раним совјетским годинама, а затим и током Великог отаџбинског рата, Чуваши своје кованице дали држави. Средства су искоришћена за куповину опреме, од трактора до тенкова. Током гладних година, новчићи су се мењали за храну.

Сва је прилика да се овакви историјски украси данас могу видети још само у веома удаљеним селима у Чувашији и у етнографским музејима. „Људи нам доносе свој породични накит, једноставно да га сачувамо“, каже Надежда.