ЕКСКЛУЗИВНО: Како је сниман први играни филм у свемиру

Клим Шипенко је на Земљи већ снимао свемир – у трилеру „Салут-7“ (2017) по мотивима реалне приче о томе како су совјетски космонаути 1985. године спасли истоимену орбиталну станицу. А неколико година касније заиста је полетео у свемир! Заједно са глумицом Јулијом Пересиљд две недеље је провео у Међународној свемирској станици. Ту су снимили кључне сцене за филм „Изазов“, први играни филм на свету снимљен у свемиру. Према заплету филма, обична жена хирург без посебне обуке принуђена је да оде на Међународну свемирску станицу како би спасла живот једном космонауту.

– Могло би се рећи да заплет филма практично понавља оно што сте доживели Јулија и ви: два човека земаљских професија изненада лете у свемир. 

Клим Шипенко: Филм је тако и осмишљен. Буквално се родио из околности. Док смо за „Салут-7“ најпре написали сценарио, а затим размишљали како то да снимимо, овде се најпре појавила могућност лета, а онда смо смислили причу. Пошли смо од објективних могућности шта се може снимити на МСС, шта се може снимити на припреми за лет итд. Сама средина је у значајној мери предодредила развој сижеа, атмосферу. Направили смо неку врсту „cinéma vérité“ – приказали смо прави свемир, без улепшавања. У филмовима о свемиру који се снимају у студију обично се трудимо да нешто улепшамо. А „Изазов“ показује како то стварно изгледа.

– Нисте се плашили да ће коса Јулије Пересиљд која лебди у бестежинском стању некако нарушити атмосферу филма? То, наиме, изгледа смешно, а филм је драма.

– Нисмо размишљали о томе. Наравно, познат нам је био тај ефекат и у извесном тренутку за време припреме сам помислио: „А шта нам то пружа?“ Па не пружа нам ништа, ако размислимо, осим самог ефекта. А ефекат је добар. Одмах се види да је код нас све реално. На Земљи се то не може направити. Зато у „Гравитацији“ Сандра Булок има кратку косу. И Ен Хатавеј у филму „Међузвездани“ има кратку косу. Ту нема другог разлога осим чињенице да је иначе практично немогуће приказати дугу косу у бестежинском стању. А ми смо тај ефекат добили узгред.

– Да ли је могуће на Замљи без лета у свемир имитирати такву слободу кретања какву имамо у „Изазову“? У „Гравитацији“ има мање таквих сцена, али тај филм је снимљен пре десет година и сигурно је графика отада озбиљно напредовала.

–  „Гравитација“ је мој омиљени филм. Сматрам да је генијалан. Али за мене његова јединственост није у томе како је снимљен, него како је осмишљен. У техничкој реализацији видим иста ограничења са каквим сам се суочио код „Салута-7“. Истина, Алфонсо Куарон има већи буџет, правио је дуже кадрове, врло добро је приказана ситуација. Али када Сандра лети унутар станице, наравно да се види да је закачена за сајле. Обратите пажњу како се она тамо ниједном не окреће око своје осе, просто зато што јој је сајла причвршћена за леђа и не може да се окрене.

У „Салуту-7“ смо покушали да урадимо оно чега није било у „Гравитацији“. На пример, преокретали смо сценографију станице вертикално и спуштали глумце – Володју Вдовиченкова и Пашу Деревјанка – на сајлама како би се појавио утисак да пролећу кроз улазе на станици. У „Гравитацији“ се код таквих сцена види да је то нацртано и да је Сандра снимана у хоризонталном положају. Видите како она све време лети са трбухом наниже. Ми чак имамо кадрове са салтом у бестежинском стању. Успели смо то да изведемо, јер смо другачије причвршћивали сајле. Али ипак смо имали гомилу ограничења које нисмо успели да превазиђемо.  

Једини начин да се на Земљи постигне таква слобода кретања у бестежинском стању, какву има Јулија у „Изазову“, то је да се Јуља у потпуности нацрта. Као што је учињено у споменутој „Гравитацији“ у сценама у отвореном свемиру. Тамо је „реално“ само лице Сандре Булок, које је снимљено у студију, осветљено са свих страна. А све остало је графика. Али све то нацртати је изузетно компликовано и изузетно скупо. Ако би се направило толико бестежинског простора колико је могуће на Земљи, то такође не би било ништа јефтиније. Засад, додуше, нисам видео такве филмове.

Реалистичних филмова са бестежинских стањем заправо нема много. Не бисмо могли да набројимо ни десетак таквих. Мислите да други редитељи не желе да снимају свемир? Желе, али просто познају ограничења.

– На Међународној свемирској станици и камера је изгубила тежину. Да ли вам је то олакшало или закомпликовало посао?

– И олакшало га је и закомпликовало истовремено. Желео сам да камера такође лебди у бестежинском стању, како би гледалац имао утисак да и он лебди. Међутим, чим камера почне да се креће, појављује се питање фокуса који ја такође треба да подешавам. Било је врло тешко синхронизовати покрете (у једној руци камера, у другој подешавање фокуса). Ова вештина се, нажалост, не може увежбати на Земљи. Морао сам да вежбам на МСС. У почетку сам се мучио, али постепено ми је све боље полазило за руком.

– Да ли сте од почетка намеравали тако интензивно да користите „природну“ светлост која допире кроз прозоре?

– Знали смо да Међународна свемирска станица за један дан 16 пута обиђе планету и да се зато са ње 16 пута могу видети излазак и залазак сунца. Али нисмо имали појма како ће изгледати светлост која допире кроз прозоре. На Земљи не постоји такав симулатор који би то могао да нам покаже. Зато смо морали да се сналазимо на лицу места. Желео сам да снимим биоскопски, у правом смислу играни филм, самим тим морао сам да имам и „уметничко“ осветљење, које би дало уверљивост причи. Зато сам се трудио да бирам осветљење: у једној сцени је то реалан залазак сунца, у другој свитање, у једној је мрак, у другој сунце. Човек се навикне на то да се сваких пола сата све мења и може да планира шта и када да снима.

– Осим Јулије, у филму играју и прави космонаути – Антон Шкаплеров, Олег Новицки и Петар Дубров. Да ли им је био проблем да уђу у своје улоге? Или је рад са непрофесионалним глумцима био још један изазов?

– Космонаути су глумили сами себе у понуђеним околностима, али то ипак није лако. Било им је потребно време да се опусте, да нађу природан начин понашања у кадру. Јер космонаути се за то не обучавају. Њих уче како да сниме телевизијску репортажу. То значи да стану пред камеру и изговоре текст који се појављује на екрану. А глумити у филму је сасвим друга ствар. Раније сам већ снимао са непрофесионалним глумцима и знам како се са њима ради, шта им треба рећи. Много смо вежбали на Земљи, вежбали смо и на МСС. Чини ми се да нам је успело.

Искрено речено, у овом пројекту је све било изазов. Није било ничега што смо могли да урадимо са лакоћом. На пример, ја сам за „Салут-7“ већ снимао Центар за контролу летова и то ми је било познато, али сам намерно желео да га снимим на другачији начин, да се не понављам.

– У саопштењима за медије пише да је на Међународној свемирској станици снимљен материјал дуг 78 сати и 21 минут. Шта у то улази, осим дублова? 

– По мени, ипак сам на МСС снимио мање – око 30 сати материјала. Ту су били дублови, снимци МСС, снимци Земље... Снимао сам све – све детаље, све нијансе. И снимио сам све што сам могао, све за шта сам имао времена. Све што нам је свемир понудио. Јулија и ја смо дали 150-180 посто својих снага, чак и више него што се очекивало. Није се десило да сам се вратио на Земљу и одједном се сетио: „Штета што сам то пропустио да снимим!“

– А да ли сте били у искушењу да снимите сцене у отвореном свемиру?

– Имали смо ту жељу. Али су нам рекли: „То је могуће, али онда вам је потребно још шест месеци припреме.“ Ако ћемо поштено, такав излазак у свемир постигао би само то да можемо да кажемо да смо то урадили. Ништа ефектно тамо не бисмо могли да снимимо. Кадрови са тачке гледишта космонаута су већ снимљени. Они се могу видети на сваком преносу изласка у свемир. А снимити глумца у отвореном свемиру је невероватно тешко, и тешко је предвидети какав би се резултат добио са уметничке тачке гледишта. Зато смо одлучили да то не радимо само да бисмо могли да се похвалимо тиме и да због тога не одлажемо лет.

– Шта мислите како ће филм „Изазов“ утицати на вашу и Јулијину каријеру? А и на филмску индустрију у целини?

– Што се тиче наших каријера, не бих знао. А у целини се надам да ће наш филм допринети популаризацији свемира. То је и био један од наших циљева од самог почетка: да учинимо да широка јавност види да је лет у свемир нешто реално. Желели смо да још више људи пожели да свој живот посвети космонаутици. Чини ми се да смо у одређеној мери тај циљ већ постигли. Мени лично су многи пријатељи већ писали нешто у стилу: „Мој син је видео 'Изазов' и сада хоће да буде космонаут.“