Десет дела Иље Кабакова која треба упознати (СЛИКЕ)
„Дечак“, 1961.
Кабаков се заинтересовао за уметност током Другог светског рата. Био је евакуисан из Дњепропетровска у Самарканд и почео је да посећује предавања на Ленинградском институту за сликарство, скулптуру и архитектуру, који је такође измештен у Узбекистан. Након тога се 1944. године преселио у Сергијев Посад, а затим кренуо у Московску уметничку школу и живео у пансиону од своје 12. године до уписа на институт „Суриков“.
У потрази за сопственим изразом Кабаков је деконструисао класичне слике. Тако је настао „Дечак“ – интерпретација Витрувијанског човека и злобна метафора званичних слика. Није случајно Кабаков овако њу описао: „Слика има изглед модела...“
„Аутопортрет“, 1962.
Током студија на Институту узимао је часове од Роберта Фалка. Предавања у његовом атељеу Кабаков је описао као „контакт са великим сликарством“. Рани уметникови радови настали су под утицајем уметничког стила његовог наставника, укључујући и аутопортрет у скијашкој капи. Било је то последње дело које је уметник насликао на класичан начин.
„Туш“, 1974.
Након што је дипломирао на графичком одсеку, Кабаков је почео да се бави илустрацијом књига и часописа. Радио је на дизајну у то време популарних дечјих часописа „Мурзилка“ и „Веселе слике“, мноштва бајки и образовне литературе. Његова каријера илустратора трајала је тридесет година. За то време је створио визуелне слике за 150 књига. Истина, сам је говорио како не воли да ради дечије илустрације, али је то добро радио.
Напоредо се бавио сликањем за своју душу, стварајући радове који су се принципијелно разликовали од званичних. Међу таквим експериментима је серија „Туш“. У њој се огледа Кабаковљева јединствена уметничка визија. Рад на њој отпочео је средином 1960-их, а 1965. године „Туш“ је приказан на изложби „Алтернативна стварност II“ у Италији, поред дела Ренеа Магрита и Дејвида Хокнија. У СССР-у серија „Туш“ није наишла на разумевање и третирана је као „завера“ која приказује сиромаштво совјетских људи. А Запад је открио новог совјетског уметника.
„Буба“, 1982.
Крајем 1960-их Кабаков је заједно са уметником Јулом Состером у потковљу зграде на Сретенском булевару у Москви уредио атеље. Врло брзо су становници округа старе Москве, тј. Кабаков, Булатов, Виктор Пивоваров, Едуард Штејнберг и Владимир Јанкиљевски постали познати као „школа Сретенског булевара“. Кабаков све чешће користи текст у својим радовима. Тако је настала фигуративна слика „Буба“ са песмицом из дечије књиге коју је уметник својевремено илустровао. Инсект који мирује на листу „одлично се уклапа у моју колекцију“, рекао је уметник. Урађен је уљем на шперплочи. На аукцији Phillips de Pury 2008. године слика је продата за рекордних 5,84 милиона долара.
„Човек који је из своје собе одлетео у свемир“, 1985.
Осамдесете су за Кабакова биле доба великих експеримената. Европски музеји желели су да организују његове личне изложбе, али уметник није могао да изнесе из земље потребну количину радова, па се одлучио да ризикује: нацртао је приручник за прављење њихових копија, па су изложбе организоване као што је и планирано. У исто време, у свом атељеу на Сретенском булевару, почео је да ради на инсталацијама које су личиле на сценографију нечијег живота. Посматрачи су могли да завире унутра, да проучавају живот непостојеће особе, чак и да ходају по тој инсталацији. Сам уметник је за своје инсталације говорио да су „тоталне“. Тако је настао нови жанр савремене уметности. Једно од првих таквих дела је „Човек који је из своје собе одлетео у свемир“. У центру собице облепљене постерима и цртежима летелице налази се катапулт, а судећи по пробијеном плафону њен станар је успео да оствари свој сан.
„Десет ликова“, 1988.
Кабаков је заједно са Виктором Пивоваровом створио посебан правац – албуме. Од 1970. до 1975. уметник је радио на циклусу „Десет ликова“, чији су јунаци „Примаковкојиседиуорману“ (баш тако, спојено), „Дарежљиви Бармин“, „Архипов који гледа кроз прозор“ и остали становници огромне „комуналке“ који настоје да се сакрију у свом приватном животу и побегну од окружења. Стављајући своје хероје у свакодневицу заједничког стана, уметник ствара уопштени приказ живота у совјетско доба: „овако се не може, а ни другачије не може“. У њујоршкој галерији Роналда Фелдмана појавили су се 1988. године зидови „комуналке“ и „Десет ликова“ као тотална инсталација. Посетиоци су завиривали у собе и посматрали како живе „Ђубровни човек“, „Неталентовани уметник“ и „Човек који прикупља мишљења других“. Али њих саме нису могли да виде, јер су сви становници ових соба, као и у албумима, нестали.
„Лавиринт. Албум моје мајке“, 1990.
Једно од најмоћнијих Кабаковљевих дела, бар када су емоције у питању, јесте „Албум моје мајке“. Од успомена своје мајке, Берте Солодухине, штампаних на писаћој машини, а такође фотографија Запорожја и Москве, уметник је направио 76 листова „албума“, који чине тоталну инсталацију. У њој је живот пун оскудице, стрепње, искушења. Путовање кроз инсталацију праћено је песмама уметника који изводи руске романсе. Али када посетиоци пронађу одакле допире звук, тешко да могу сакрити разочарење јер је он затрпан гомилом смећа.
„Црвени вагон“, 1991.
Кабаков је 1989. емигрирао у Берлин, где је упознао будућу супругу Емилију Леках, са којом се преселио у САД. Од тада сва дела стварају у коауторству, потписујући их „Иља и Емилија Кабакови“. Неколико месеци пре распада Совјетског Савеза уметник је у Дизелдорфу, представио инсталацију „Црвени вагон“ – исказ о совјетском добу. Гледаоци се конструктивистичким степеницама пењу у простор где се, уз музику из тридесетих и четрдесетих година прошлог века, може посматрати панорама идеалне земље са ваздушним бродовима, зградама и другим грађевинама. Да би стигли до излаза спуштају се низ сломљене степенице, а тамо их дочекује отпад који је остао од изградње вагона. Путовање кроз инсталацију представља својеврсну „шетњу“ кроз историју СССР-а од његовог стварања до нестанка. Неколико година касније Иља Кабаков је за инсталацију „Црвени вагон“ добио Златног лава на Бијеналу у Венецији. Уметник је 2011. године ову поставку поклонио Ермитажу.
„Тоалет“, 1992.
Кабаков је током 1990-их био на врхунцу свога стваралаштва. Његови радови су приказани на великим уметничким форумима и музејима, укључујући Бијенале у Венецији, Центар Помпиду и Музеј савремене уметности у Њујорку (МОМА). Учествовао је и на чувеној изложби савремене визуелне уметности Documenta. За њу је креирао инсталацију „Тоалет“. Усред идиличних пејзажа града Касела изникла је типична бетонска грађевина са словима М и Ж, али унутра су посетиоци могли да виде дом са отоманом и ћилимом на зиду, креденац и постављен сто. Тиме није речено да су совјетски људи били приморани да живе у тоалетима, него да више нема ни оне земље, у којој се живот у заједничким становима могао комбиновати са узвишеним тежњама, ни њених становника.
„Брод толеранције“, 2005 – данашње време
Ово је један од најдуговечнијих пројеката. Већ је обишао пола света. Задатак му је да учи људе узајамном поштовању и подиже ниво толеранције у свету. У стварању инсталације увек се ангажују деца са којима се месецима организују радионице где се разматрају питања прихватања других култура. Напоредо са тим деца на ту тему стварају цртеже који затим служе као једра на „броду“. Пројекат је први пут реализован 2005. у Египту, у оази Сива, где живи племе Бербера. Затим је брод „свраћао“ у Италију, Швајцарску, Уједињене Арапске Емирате, на Кубу и у Русију.
- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу