Староруски „лицевој“ вез: како су жене „сликале“ иглом и концем

У Старој Русији у свакој кући, од царске палате до сеоске колибе, жене су се бавиле ручним радом. Вез се користио за украшавање најједноставнијих кућних предмета. Док се посебно издвајао такозвани „лицевој“ вез, односно вез на религијске теме.

Ту су на платну приказавани светитељи и библијски сижеи, а ова дела су обично даривана црквама и манастирима.

Богоугодан рад

Вез се у Русији појавио још пре примања хришћанства. На најстаријим примерцима могу се наћи пагански симболи: дрво живота, богиња-мајка, симболи сунца. Међутим, захваљујући утицају Византије ова вештина се значајно проширила након примања хришћанства.

Постепено су пагански елементи веза прерасли у орнаменте који окружују ликове светитеља. Осим светаца, жене су везле библијске сижее, па су се њихова дела често налазила у храмовима на одеждама свештеника, на мртвачким покровима, на часној трпези (у средини олтара). Постоје чак и ретки примерци везених икона.

Племенита вештина

У „Домостроју“, познатом делу руске књижевности о исправном начину живота, наводи се да добра супруга треба да буде добра домаћица и вешта у ручном раду. Ово правило је важило за све слојеве становништа, тако да су вез училе како девојке из народа, тако и богаташке кћери. Међутим, „лицевој“ вез био је намењен само девојкама из богатих породица, јер су свила, златне и сребрне нити, као и други у њему коришћени материјали, били веома скупи.

Осим тога, ова врста веза је веома компликован процес. У богаташким кућама постојала је посебна просторија у којој су се ручним радом бавиле домаћица куће и њене везиље. У царској радионици радило је и до сто девојака, али су за „лицевој“ вез били потребни и мајстори за исцртавање ликова светитеља, посебни мајстори за цртање биљних форми и мајстори за исписивање слова.

Обично су ове послове обављали мушкарци. Они су исцртавали контуре светитеља, орнаменте и натписе на хартији, коју би везиље прислониле на тканину и прошивале концем, а затим контуре попуњавале везом.

Понекад се цртеж наносио директно на тканину, а везиље би га најпре обележиле белим концем, а затим испуњавале везом.

„Сликање иглом и концем“

Овај назив за „лицевој“ вез појавио се у XV веку, када је почео да се користи разнобојни свилени конац. Свила је притом стизала из Кине, Ирана, Турске, понекад из Италије и Шпаније. Често се „лицевој“ вез додатно украшавао драгим камењем и бисерима.

Рад на неким посебно компликованим сликама трајао је и по неколико година. Притом је на једном платну радило заједно неколико везиља које су имале различите задатке. На пример, неке девојке су на платно само постављале бисере. Добре везиље су у радионици богаташке куће понекад проводиле цео радни век – 35 до 50 година.

Очување традиције

Многа оваква дела нису сачувана до данас. Али савремене радионице традиционалног веза на религијске теме настављају древну традицију. На пример, овај занат се негује у радионици при Тројице-Сергијевој лаври.

Ван црквених установа такође раде независне радионице. Постоје и школе веза у којима сви заинтересовани могу да савладају древну технику.