Како је богомдани руски уметник без руку и ногу осликавао иконе и радио портрете Романових

Государственный музей истории религии / Public Domain; Самарский епархиальный церковно-исторический музей / Public Domain
Једна од икона Григорија Журављова данас се чува у Ермитажу! А више од сто радова овог мајстора иконописа колико их је укупно сачувано расуте су широм свету. Ово је готово невероватна прича о томе како је дечак рођен без руку и ногу у сиромашној сеоској породици остварио свој сан и постао сликар.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Историчар уметности и рестауратор Здравко Кајмановић 1963. године у месту Пурачић (општина Лукавац, Босна) са српским живљем сасвим случајно открива једну икону. Солунска браћа мисионари Ћирило и Методије са свицима у рукама имали су спокојан поглед, а икона средњих димензија рађена је уљаним бојама.

Ћирило и Методије, икона Григорија Журављова насликана 1885. године

Кајмановић је икону оценио као „мајсторски рад“ и дело академски образованог иконописца. Али је потом открио натпис на руском: „Ова икона осликана је у Самарској губернији, у Бузулушком срезу, Утјовској волости и истоименом селу зубима сељака Григорија Журављова, без руку и без ногу, 1885. године, другог јула“.

Био је то тренутак када је име Григорија Журављова поново ушло у историју. После дугог заборава свет се сетио сликара рођеног у сеоској породици са атрофираним рукама и ногама који је чинио немогуће ствари.

Рођен са ретком болешћу

У 19. веку судбина људи из сиромашних сеоских породица, а посебно са инвалидитетом, била је готово предодређена. Могло је тако да буде и са Григоријем Журављовом који је рођен 1858. године у селу Утјовка, 1122 километара од Москве, са тешким здравственим проблемима. Руке је имао до лакта, а ноге до колена. За сеоску породицу у којој сви чланови, укључујући и децу учествују у преживљавању био је то велики терет. По сведочењима мештана, Григоријева мајка хтела је заједно са дететом да се удави, али ју је у тој намери спречио прибрани муж.

Григориј Журављов са братом Афанасијем

Без обзира на телесне недостатке Григориј је био ментално здрав и како се испоставило врло талентован. За дечаков развој био је задужен деда који га је носио у школу на рукама. У школи је научио да чита и пише држећи перо у зубима. Када је деда умро учитељ је долазио код Григорија кући. Деца из разреда су га обожавала, карактеришући га као веселог момка и харизматичну личност.

Захваљујући свом образовању, чиме је ретко ко у селу могао да се похвали, помагао је мештанима који су често долазили да га моле да им састави неко писмо или молбу. Али он у томе није видео своју мисију.

Иконописац по сваку цену

Као двадесетдвогодишњак Григорије је ванредно завршио гимназију. На часове га је водио брат Афанасиј који му је после смрти родитеља био нека врста замене за руке и ноге. Хранио га је, купао, носио на наставу и у цркву. Григорије је тада стекао навику да дуго седи у храму посматрајући иконе светитеља. У дневним новинама „Самарске губернијске ведомости“ изашла је вест да Журављов намерава да постане иконописац по сваку цену и слика уљаним бојама „праве иконе“.

Иконописац Григориј Журављов, портрет према фотографији, рад сликара Николаја Колесника

Брат га је зато одвео у оближњи град, Самару, код локалног сликара Травкина молећи га да Григорију да неколико часова. Овај период Журављовљевог живота праћен је бројним легендама. Према једној од њих, он се у град заправо упутио како би зарађивао наступајући на трговима. Наводно врло вешто и брзо је сликао пејзаже и портрете. Према другој легенди, у повратку кући отели су га власници лутајућег циркуса приказујући младог мушкарца извесно време као „смешан“ експонат.

Како било да било Григориј се врло брзо, према неким подацима за свега неколико дана, поново нашао у родном селу, где се вратио са својим бојама, четкицама и специјалним столом за рад. Почео је да слика иконе и после пет година одлучио да неколико примерака поклони високим чиновницима у Самари о чему је писала деветнаестовековна самарска штампа.

Иконе су се допале чиновницима, а Губернијска земска скупштина почела да их редовно поручује. Добио је плату од 60 рубаља годишње. Поређења ради, у то време је коњ коштао двадесет рубаља, а просечна месечна плата фабричког радника била 16 рубаља. Григориј је имао и шегрта.

Портретисао императорску породицу

Имајући добру репутацију Журављов се одлучио на храбар корак и преко губернатора Самарске губерније, кога је иначе од раније познавао, 1884. године послао је царевићу Николају икону Светог Николе Чудотворца. Поклон је био праћен следећим речима. „Понизно Вас молим да Ваше Високо име прими ову икону, јер ја немам ни руке ни ноге. А ту икону насликао сам по надахнућу свемогућег Бога који ме је пустио на светлост Божију. И подарио дар. А онда су се отворили покрети мојих уста којима управљам својом вештином по заповести Божијој“.

Икона је примљена, а иконописац награђен са сто рубаља.

Икона Григорија Журављова насликана 1889. године

Григориј Журављов на себе је поново скренуо пажњу царске породице четири године касније када је император Александар Трећи са породицом по повратку са Крима доживео железничку несрећу. Романови нису били повређени, али су поданици из целе земље слали поклоне у знак утехе. Самарски чиновници послали су императору на поклон икону. После тога Александар Трећи позвао је самоуког иконописца на двор. На крају је он урадио портрет царске породице. Платно није сачувано, али је о томе остала белешка у архиви. Добио је месечну плату од 24 златних рубаља.

Осликавао храм седам година висећи испод куполе

Иконописац из Утјовке није радио само иконе и портрете. У његовом родном селу 1885. године почела је изградња камене цркве коју је Григориј пројектовао и осликао, укључујући и компликовано осликавање куполе пречника десет метара.

Црква Свете Тројице у селу Утјовка

Радио је као Микеланђело у Сикстинској капели, лежао на специјално направљеној колевци на великој висини. На свака два до три сата правио је паузе због грчења мишића лица. Уста је успевао да отвори тек после топлих облога на јагодицама.

После седам година таквог рада на леђима и потиљку створиле су му се ране изазване притиском (декубити), излизали предњи зуби и покварио вид.

Црква је постала његова кључна креација. По иконопишчевом завештању у храму је и сахрањен 1916. године, када је умро од туберкулозе.

Купола цркве Свете Тројице у Утјовки

За време бољшевика храм је задесила жалосна судбина, претворен је у складиште за житарице, а иконе међу којима је било много Журављовљевих радова, однете су у колхозни (колективни) пчелињак да се од њих направе кошнице. Итина, пчелар је иконе кришом поделио сељанима у замену за даске.

Икона и фреске из цркве Свете Тројице у селу Утјовка, рад Григорија Журављова

Црква је поново постала активна 1989. године, када су мештани почели да враћају храму сачуване иконе. Мада су многе и даље расуте по свету. Неке се могу видети у Епархијском црквено-историјском кабинету Московске духовне академије, али и у самом Ермитажу. Када је реч о фрескама, оне током совјетског доба нису уништене већ скривене иза малтера. Тренутно се изводе радови на рестаурацији фресака.

Фреске цркве Свете Тројице у селу Утјовка, рад Григорија Журављова

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“