Совјетски Савез је био на лошем гласу због сурове антирелигијске политике. Попуштање контроле и повратак интересовања за религију у друштву почели су са перестројком. Већ 1988. године Руска православна црква је канонизовала нове светитеље. Многи од њих били су људи из далеке и не тако далеке прошлости: средњовековни кнез Дмитриј Донски, иконописац Андреј Рубљов, блажена Ксенија Петербуршка, монах-старац Амвросије Оптински и други. Био је то врло значајан корак, зато што је током 200 година пре пропасти Руске Империје Руска православна црква само 11 особа прогласила за светитеље. Тај процес је увек био дуг и компликован, а обавезан услов била су бројна сведочења о чудима или непропадљивост моштију.
После распада Совјетског Савеза Русија је доживела прави религијски препород. Многи храмови и манастири су обновљени, у њима су поново почеле да се одржавају службе, а милиони грађана су у себи поново пронашли веру. У исто време настављен је процес канонизовања нових светитеља. Само на архијерејском сабору 2000. године проглашено је преко хиљаду руских „новомученика“ и исповедника. То су пре свега били они који су страдали од руке совјетске власти. Наводимо само неке међу њима.
Тихону је „пало у део“ да буде патријарх за време Октобарске револуције 1917. године. Наставио је отворено да исповеда хришћанску веру и чак покушао да се одупре бољшевицима (посебно се успротивио одузимању црвених драгоцености и позвао друге свештенике да следе његов пример). Патријарху су претили хапшење и смртна казна, али бољшевици се нису одлучили на тако драстичан корак. Умро је 1925. године, званично од срчаног удара, мада се причало да је био отрован. У то доба бољшевици су водили масовне процесе против свештеника широм Русије. Тихон је био један од првих светитеља који су канонизовани 1989. године, у „ново доба“, и управо зато што је страдао од бољшевика. С обзиром да није страдао мученичком смрћу за Христа, канонизован је као светитељ због тога што није напустио веру, због праведничког живота и заслуга духовног пастира.
Православна црква у иностранству уврстила је Јована Кронштатског међу светитеље још 1964. године, док је у Русији канонизован тек 1990. Јован је био изузетно харизматичан свештеник на заласку Руске Империје, који је практично предсказао неизбежност катастрофе. Био је звезда водиља за сиромашне и гладне, делио је сваког дана огромне суме милостиње (њему су новац давали како богаташи, тако и обичан народ), био је признат широм Русије, путовао је много по читавој земљи и свуда је дочекиван са дубоким поштовањем. Савременици сведоче да је током живота извео бројна чуда. Позван је код цара Александра III на његовој самртној постељи, али није успео да га излечи. Притом је био лични непријатељ и критичар Лава Толстоја... Више сазнајте од Јовану Кронштатском овде.
Иван Кочуров је канонизован 1994. године и сматра се за првог „руског новомученика“. Биографија Кочурова је импресивна. Дуго година је служио у православној цркви у САД – у Алеутској и Аљацкинској епархији. За време одмора у Русији је сакупио новац за изградњу цркве Свете Тројице у Чикагу (значајну суму је донирао лично Николај II). 1907. године Јован се вратио у Руску Империју и од 1916. године био свештеник у Јекатерининској цркви Царског села (где је у то време боравио цар са породицом). После револуције 1917. године црвеноармејци су напали Царско село, а Јован није прекинуо са вршењем служби и отворено је подржавао монархистичко расположење козака, позивајући народ да устане против Совјета. У изворима се разликују описи његовог страдања, али се са сигурношћу зна да је то бил насилна смрт од руку црвеноармејаца.
Више о томе како се совјетска власт борила против цркве сазнајте овде.
„Бутовски полигон“ је место познато по масовним стрељањима. 1937-38. године у близини Москве је убијено преко 20 хиљада људи, од чега су више од хиљаду били представници свештенства различитих конфесија. Многи су били оптужени за антисовјетске завере и за ширење забрањеног религијског учења. Патријарх Алексеј II је ово страдање назвао „Руска Голгота“, а 2003. је благословио празник сећања на Бутовске новомученике, односно на све оне који су страдали мученичком смрћу за Христа на Бутовском полигону. Списак убијених православних свештеника чини 325 имена. Данас се недалеко од полигона налази храм посвећен Бутовским новомученицима.
Биографија овог светитеља је необична. У совјетско доба Лука не само што је успео да настави службу у цркви, него је и стигао до чина архиепископа. Осим тога, био је активан хирург, оснивач гнојне хирургије, озбиљан научник. Ипак, дуго година је провео у затворима и прогонству, али је преживео и још добио Стаљинову награду за свој научни рад у области медицине. Биографи то не могу да објасне другачије него значајем који је имао као лекар, што је схватало и совјетско руководство. 1961. године Лука је умро од старости са 84 године. А 2000. је канонизован за светитеља Руске православне цркве.
Више о светом Луки прочитајте овде.
Канонизација последњег руског цара, сурово убијеног са породицом од стране бољшевика 1918. године, изазвала је највише спорења и дискусија како унутар саме цркве, тако и у целокупном друштву. Руска православна црква у иностранству прогласила је цара за светитеља још 1981. године. Током деведесетих специјална комисија РПС за канонизацију светитеља проучавала је аргументе присталица и противника канонизације. Ипак, 2000. године цар Николај II, царица Александра, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија и Анастасија проглашени за мученике.
Читајте детаљније о сложеном питању канонизације царске породице.
Наредног дана после стрељања царске породице неколико кнежева из породице Романов живи с бачени у јаму недалеко од Јекатеринбурга, након чега је на јаму бачено неколико граната. Још неколико дана су били живи, према сведочењу очевидаца, стењали су од бола и повреда и говорили молитве. Међу њима се налазила и Јелисавета Фјодоровна. Руска православна црква у иностранству убројала је у светитеље све „алапајевске мученике“, а РПЦ је 1992. године канонизовала као мученице само Јелисавету Фјодоровну и монахињу са којом је делила ћелију Варвару.
Јелисавета није била смо мученица. Читав њен праведнички живот био је посвећен цркви и доброчинству. У породици су је звали Ела, била је старија сестра последње руске царице Александре. Била је удата за стрица Николаја II, великог кнеза Сергеја Александровича. 1905. године он је као московски генерал-губернатор погинуо од бомбе коју су на њега бацили терористи. После мужевљеве смрти Јелисавета га је сменила на позицији Императорског православног палестинског друштва. Осим тога, основала је Марфо-Маријински манастир у Москви.
Ово је једна од најнеобичнијих личности на нашем списку – свети антифашиста. Александар Шморељ је рођен 1917. године у Оренбургу, али се као дете са оцем, Русом немачког порекла, преселио у Немачку. Дечак је био активан у локалној православној цркви. Када су на власт дошли нацисти, Александар је заузео отворено антифашистичку позицију, али је морао да служи у војсци и да се закуне на верност Хитлеру. У рату је кришом пружао медицинску помоћ совјетским војницима. Сазнавши за масовна убиства Јевреја, Шморељ је са друговима основао антифашистичко друштво „Бела ружа“. Они су штампали и ширили летке. 1943. године 25-годишњи Александар је ухапшен и после мучења осуђен на смрт на гиљотини.
Руска православна црква у иностранству канонизовала је младића још 1994. године, а Московска патријаршија прогласила га је светим 2012. године, чиме је постао један од најскорије канонизованих руских светих мученика.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
