Како је последњи руски цар Николај II постао светитељ?

Legion Media; Patriarchia.ru
Канонизација последњег руског цара и његове породице није била једноставан корак за Руску православну цркву. Зашто се она ипак одлучила на такав корак?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Познати руски редитељ Алексеј Учитељ је 2017. године снимио филм „Матилда“ у којем је будући цар Николај II приказан као лакомислени младић у фриволној вези са  балерином Матилдом Кшесинском. Тада су се многи верници осетили увређеним. Потпуно веродостојну историјску интерпретацију доживели су као каљање сећања на светитеља канонизованог 2000. године.

Протест против филма „Матилда“: „Руке даље од светог цара!“

Православни активисти организовали су митинге против „Матилде“ испред биоскопа и литије са иконама царске породице. Руска православна црква се нашла у тешкој ситуацији. С једне стране, Николај II је заиста био историјска личност којој ништа људско није било страно и могао је оправдано да буде јунак руских филмова, а с друге, он је био светитељ и пред његовим иконама молили су се верници широм земље. Када су мало размислили, званични представници РПЦ нису подржали скандал. Тихон Шевкунов, утицајни православни епископ, председник Патријаршијског савета за кулутру и члан Високог црквеног савета РПЦ, позвао је вернике да филм схвате као фантастику.

Руска православна црква раније се није сусретала са тако контрадикторном ситуацијом. Цар је канонизован као мученик, а не због духовних заслуга, што би значило да су његова смртна страдања превазишла меру чисто људских грешака и заблуда. Међутим, ова тачка гледишта није наишла на разумевање чак ни унутар свештенства, а камоли у руском друштву, у којем значајан део сматра да је Николај II одговоран за пропаст царске Русије. 

Стрељање и први предуслови за канонизацију   

Николај II  се одрекао руског престола 2. марта 1917. године за време Фебруарске револуције (која је претходила Октобарској, у којој су власт преузели бољшевици). После абдикације скоро шест месеци је живео под стражом у својој резиденцији у Царском Селу, а затим је заједно са породицом послат у сибирски Тобољск, па у Јекатеринбург. Тамо је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године стрељан заједно са женом, петоро деце, куваром, лекаром, царичином служавком и царевим собаром.

Подрум у кући трговца Ипатјева у Јекатеринбургу, где је стрељана царска подорица

Одмах после Николајеве смрти верници су почели да говоре о канонизацији. За руске православце цар је био божји помазаник и тако зверско убиство, поготово заједно са децом, у народу се доживљавало као мученичка смрт. За Николаја и његову породицу у храмовима широм земље служена су опела, а патријарх Тихон је благословио свештенике да служе парастосе и одржао страствени говор о „царевом духовном подвигу“.  

„Ми знамо да је он, одрекавши се престола, то учинио мислећи на добробит Русије и из љубави према њој. Могао је после абдикације да нађе безбедан и релативно миран живот у иностранству, али то није учинио, желећи да страда заједно са Русијом“, рекао је Тихон.

Током многих година, упркос антирелигијској политици совјетске државе, верници у Русији су наставили да негују сећање на цара. Али са посебним жаром цара су поштовали руски емигранти-монархисти који су после револуције напустили земљу. Међу њима се распламсала расправа о могућности канонизације. Били су предлози да се канонизује само Николај II или само његова деца, или само царица Александра Фјодоровна. Против ње износило се посебно много замерки због интересовања за окултизам и зато што је породици приближила „безбожника“ Григорија Распућина.

После дугих спорова и дискусија 1981. године Руска православна црква у иностранству канонизовала је Николаја II, његову жену, децу, па чак и слугу-католика Алоизија Трупа и лутеранку царичину пратиљу Јекатерину Шнајдер.

Митрополит Анатолиј Сурожски, који је служио у Лондону, потврдио је да „многи у иностранству поштују њих [чланове царске породице] као светитеље“ и чак им се моле. Док их други „сматрају за мученике, многострадалнике, патнике за руску земљу и служе парастосе“.

Аргументи против канонизације

Од краја 80-их година заједно са перестројком и враћањем права Руској православној цркви, разговори о канонизацији Николаја II и чланова његове породице почели су да се воде и у самој Русији. Од 1992. до 1997. године синодална комисија РПЦ за канонизацију светитеља проучила је питање проглашења чланова царске породице за светитеље.  

Комисија је пажљиво проучила аргументе противника канонизације, којих је било много:

Као прво, многи су одрицање „помазаника Божјег“ од престола доживљавали као црквени преступ. Он је, наводно, напустио своју „паству“ и препустио је судбини, а тај потез је довео до крвавог грађанског рата који замало није уништио Русију. Међутим, на то је комисија пронашла противаргумент. Наиме, статус „миропомазаника на Царство православног владара“ није дефинисан црквеним канонима и представља само народни симбол. Напротив, његова одлука да абдицира објашњена је као истински морални поступак, као жртва ради добробити Русије. „Он се плашио да би одбијање да потпише абдикацију могло довести до грађанског рата. Цар није желео да се због њега пролије макар и једна кап руске крви“, наводи се у финалном извештају председика комисије митрополита Јувеналија. 

Као друго, противници канонизације инсистирали су на антицрквеној комуникацији царске породице са Григоријем Распућином. Он је на мистички начин заустављао крварење царевића Алексеја који је боловао од хемофилије и умео је да смири хистеричне нападе царице. Тај сељак, кога су многи сматрали шарлатаном, не само што је учествовао у животу царске породице, него је вршио и политички утицај на Николаја. А ипак је комисија РПЦ предложила да се са разумевањем гледа на царичине слабости. Као мајка она је видела да је медицина немоћна и „била је спремна  да поверује сваком ко је био у стању да помогне њеној невољи и макар како олакша страдање њеног сина“. Док је цар као муж који је волео попуштао пред њеним жељама.

Као треће, важан аргумент пре одлуке о канонизацији било је одсуство чуда повезаних са царском породицом и њеним остацима. Међутим, 90-их година у различите црквене инстанце почеле су да пристижу информације о чудима, исцељењима и другој „благодатној помоћи“ примљеној после молитви упућених царским мученицима. Осим тога, РПЦ је тврдила да поседује многа сведочанства о мироточењу икона са ликовима цара Николаја II и царских мученика, „о пријатном  мирису и чудесном избијању мрља црвене боје на иконама са ликовима царских мученика“.

Аргументи за канонизацију

Истовремено комисија је размотрила аргументе присталица канонизације. Као прво, један аргумент била су бројна обраћања верника који подржавају канонизацију са потписима неколико хиљада лица, како свештеника, тако и мирјана.

Као друго, као аргумент за канонизацију наводила се дубока побожност царске породице, посебно царице (немачке принцезе, која је примила православље ради мужа). А то их је издвајало међу представницима тадашње аристократије, која се већ била прилично удаљила од цркве. „Религиозним духом било је прожето васпитање деце царске породице.“ Такође се говорило о праведном начину живота царице и о томе да се „у писмима Александре Фјодоровне очитује сва дубина њених религиозних осећања – колико је у њима снаге духа, бриге за судбину Русије, вере и наде у помоћ Божју“. Осим тога, царица је са ћеркама неговала рањенике за време Првог светског рата.

Као треће, по мишљењу РПЦ, Николај II је посвећивао велику пажњу потребама цркве, великодушно је цркву даривао при изградњи храмова и манастира, иницирао канонизацију многих светитеља који се данас посебно поштују, као што је Серафим Саровски.

Многи су сматрали да погибија Николаја II и чланова његове породице не може бити описана као мученичка смрт за Христа. Међутим, према сведочењима, у последњем периоду живота у заточеништву царски пар је много читао Јеванђеље и водио благочестив и смеран живот, упркос вређању и шиканирању од стране бољшевика. У вези с тим предложено је да се породица канонизује у чину „светих мученика“ који су „подражавајући Христа, са трпљењем подносили физичка, морална страдања и смрт од руке политичких противника“.

Царска породица у заробљеништву у Тобољску

„Због схватања тог подвига Царске Породице“ комисија је једногласно одобрила канонизацију. 20. августа 2000. године у Храму Христа Спаситеља у Москви прослављени су новомученици и исповедници ХХ века, укључујући и царску породицу у пуном саставу. Цар Николај II, царица Александра Фјодоровна, царевић Алексеј, велике кнегиње Олга, Татјана, Марија и Анастасија канонизовани су у чину мученика.

Најзад, стручњак за Библију и публициста Андреј Десницки је 2000. године писао о суштински хришћанском смислу мученичког подвига Николаја II и о томе да се за присталице канонизације ради „о признању жртве коју је царска породица поднела за читаву Русију“, за грехе народа.

Скривени мотиви канонизације

Како је у свом коначном извештају навео Јувеналије, „канонизација Монарха ни на који начин није повезана са монархистичком идеологијом и не значи 'канонизацију' монархистичког облика владавине“.

„Став цркве по овом питању је потпуно јасан: није канонизована форма владавине Николаја Другог, него начин његове смрти, ако желите, одласка са политичке сцене“, рекао је у интервјуу познати богослов и ђакон Андреј Курајев. „Он је имао све разлоге да буде огорчен, љутит последњих месеци свог живота, док је био ухапшен, да кипти од беса и да окривљује све и сваког. Али ништа слично се није догодило.“

Николај Други под стражом, 1917.

Осим тога, Курајев сматра да је за цркву овај обухватни гест био нека врста свођења рачуна XX века за хришћанство.

Важан мотив за канонизацију било је такође помирење руског свештенства у Русији и у иностранству. Деведесетих година поставило се питање уједињења Руске православне цркве под московским патријархом. За цркву у иностранству светост царске породице је била већ несумњива догма и зато су, како пише Десницки, „јерарси Руске православне цркве у иностранству признање светости царске породице  сматрали за неопходан услов помирења са РПЦ“.

А ипак је РПЦ за светитеље прогласила само цара и његову породицу, оставивши по страни послугу и дворане који су погинули са њима и који су у иностранству третирани као светитељи.  

Непризнати остаци тела

Данас је последњем руском цару и његовој породици посвећено преко 20 храмова широм Русије. Главни међу њима, Храм на Крви, налази се у Јекатеринбургу на месту погибије царске породице.

Храм на крви у Јекатеринбургу

Државна истражна комисија је 1991. године у околини Јекатеринбурга пронашла остатке тела који су идентификовани као остаци пет чланова царске породице. 1998. године они су свечано сахрањени у Петропавловској цркви у Санкт Петербургу, где су сахрањени и други цареви.

Сахрана у Петропавловској цркви у Санкт Петербургу, 1998.

Обично је за Цркву важно поштовање светих мошти. Међутим, РПЦ није признала ове остатке царске породице. Осим тога, патријарх и високи представници свештенства нису учествовали у процесу сахрањивања. Црква је саопштила да није компетентна да анализира нове податке и да се ослања на чињенице из прве истраге коју је 1918-1919. спровео истражитељ Николај Соколов. Он је утврдио да су сва тела царске породице и њихових слугу раскомадана и у потпуности или делимично уништена, а да су њихови остаци сахрањени у шуми. Нешто касније гробови су поравнати како не би били пронађени.

Тако да је главни центар окупљања ходочасника и поштовалаца данас манастир Светих царских мученика на Гањиној Јами, основан 2000. године. Управо на том месту је 1919. године истражитељ Николај Соколов први пут пронашао остатке који су вероватно припадала царској породици.

Царски храм у манастиру Светих царских мученика на Гањиној Јами

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“