Како су бољшевици уништавали Руску Православну Цркву

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Док још нису успоставили потпуну власт у целој земљи, бољшевици су већ кренули у обрачун са свим оним што је било карактеристично за „стари режим“. Нова совјетска власт је свештенство и обичаје Православне Цркве доживљавала као неодвојиви део старог модела државног устројства и система вредности. Бољшевици су фактички хтели да ликвидирају приврженост вери, својствену обичном народу, и да створе нову религију – веру у комунизам и његове вође.

„Опијум за народ“

Народ испред цркве, из 1900-их. Фабричко насеље Кошељи, Боровички округ, Новгородска губернија.

МАММ / МДФ / Russia in photo

Црква је била важна компонента живота у царској Русији. Она је била задужена за евиденцију рођених и умрлих, за институцију брака и морал својих парохијана. Тај елемент духовног живота се у пракси понекад сводио на бирократску формалност система по коме функционише држава.

Што се тиче руских сељака (а почетком 20. века 85% сељака у Русији је било неписмено), Црква је њима и даље била једини извор представа о добру и злу. Свештеник им је на богослужењу читао Свето Писмо и у проповедима објашњавао смисао прочитаног текста и доводио га у везу са догађајима у свакодневном животу, говорио им да је монархија облик постојања људске заједнице који је Сам Бог успоставио, и да њу не треба мењати, него свако треба да зна своје место у њој. Бољшевицима се посебно није свидело упрошћено схватање по коме хришћанин за страдања добија награду „на оном свету“, а у овом свету мора све да трпи. Они су у томе видели чисту обману помоћу које се велике народне масе држе у стању обесправљености и сиромаштва, док други користе њихов труд и уживају у доколици и богатству.

Бољшевике је инспирисао Карл Маркс, а њему припадају речи „религија је опијум за народ“. Ту формулацију је у својим радовима понављао и лидер руске револуције Владимир Лењин. Бољшевици су је усвојили као паролу. Лењин је писао да се вера у некакав бољи загробни живот рађа управо захваљујући немоћном положају угњетене класе и њеном неспособношћу да се одупре „експлоататорима“. Религија им, по Лењину, нуди „јефтино оправдање целокупног њиховог експлоататорског постојања“.

Антирелигиозни плакат, СССР. Аутор Дени (Денисов) В. Н,1919.

Public domain

Бољшевичка пропаганда је брзо и на врло приступачан начин почела да води борбу против „попова“, како су свештеници тада презриво називани. На совјетским плакатима су свештенослужитељи приказивани као карикатуре, као гојазна и веома одбојна бића у мантијама и са брадом која „залуђују“ народ.

Одузимање црквених драгоцености, репресије

Последња фотографија протојереја Ивана (Јована) Кочурова, 1917.

Public domain

Бољшевици су брзо са речи прешли на дела. У крвавом рату против Цркве страдали су и праведници и духовници. Сматра се да је од руку бољшевика први страдао о. Иван Кочуров, свештеник Јекатерининског храма у Царском Селу. Убили су га црвеноармејци када су 1917. године упали у бившу царску резиденцију.

Затим је 1918. године издат указ „О одвајању цркве од државе и школе од цркве“. Црквена земља је национализована, а брак и породични односи нису више били у надлежности Цркве.

Отварање гробнице са моштима светог Александра Невског 12. маја 1922.

Карл Була/Централни државни архив филмских и фотографских докумената Санкт Петербурга/Sputnik

Бољшевици су 1918-1920. покренули антиверску кампању у оквиру које су богохулно скрнавили мошти руских светитеља у жељи да раскринкају мит о њиховој нетрулежности и да тако сузбију култ њиховог поштовања. Пропаганда је обилато користила фотографије са отвореним ћивотима.

Црвеноармејци износе иконе и црквене утвари након затварања Симоновог манастира, 1923.

Лични архив С. Бурасовског / Russia in photo

Бољшевици су 1922. године отишли још даље и почели да одузимају црквене драгоцености под изговором да се боре против масовне глади, а такође за оживљавање економије која је уништена у Грађанском рату. У специјалну државну ризницу су складиштени богослужбени предмети од драгоцених метала, окови икона, крстови и све остало што је могло садржати злато, сребро или драго камење. Много тога је касније продато на Запад.

Свештеници су се противили варварском пљачкању храмова, због чега су их чекисти хапсили, оптуживали за контрареволуционарну делатност и антисовјетску пропаганду, мучили и репресирали. Почетком 1920-их је страдало више од хиљаду свештенослужитеља. Међу њима је било и угледних архијереја из Москве и Петербурга.

Петроградски митрополит Венијамин на суду, 1922.

Public domain

Велики одјек је имао догађај у граду Шуја, у Ивановској области, где су парохијани Воскресенског храма покушали да спрече отимање драгоцености из храма, после чега су красноармејци отворили ватру на групу верника. Неколико људи је погинуло, а свештеници тога храма су касније демонстративно осуђени на смрт и стрељани.

Раскол у Цркви

Поједини свештенослужитељи су после Револуције емигрирали, али је већина остала у земљи и наставила да врши богослужења. Важно је истаћи да је у лето 1917. године, дакле уочи револуције, у Москви одржан велики црквени сабор и тада је васпостављена патријаршија коју је укинуо још Петар I. Новоизабрани патријарх Тихон је уживао велики ауторитет међу архијерејима. Када је почео Грађански рат он је осудио људе који проливају крв и позвао их да се уразуме.

Група чланова Комисије за заплену црквених драгоцености и епископ Дитоније, 1922.

МАММ / МДФ / Russia in photo

Тихон је ухапшен 1922. године и могло се очекивати да ће бити погубљен као и многи други свештенослужитељи. Међутим, убрзо је пуштен, а у његово име је објављено признање да је он, наводно, био под штетним утицајем антисовјетски настројених лица и да „одсада није непријатељ совјетске власти“. У намери да се обрачунају са црквеном јерархијом бољшевици су иницирали раскол у руском православљу. Наиме, свештеници лојални бољшевицима, такозвани „обновљенци“, окренули су се против патријарха и на крају су га уклонили са трона.

Затварање и рушење храмова

Дизање у ваздух Храма Христа Спаситеља у улици Волхонка.

TASS

После Лењинове смрти у партији се разбуктала борба за власт, тако да су репресије Цркве привремено спласнуле. Међутим, већ 1928. године су поново предузете мере „јачања антирелигијске борбе“, која је сада већ изједначена са класном борбом. Почело је масовно дизање храмова у ваздух, и то је трајало до краја 1930-их. Пре успостављања совјетске власти у царској Русији је било 54.000 храмова, а пред распад СССР-а остало их је свега око 7.000.

Поједини храмови су поново саграђени, као на пример Храм Христа Спаситеља у Москви. Многи су, међутим, неповратно изгубљени. Бољшевици су хтели да униште и Храм Василија Блаженог, али су се посленици културе заузели за његово очување и отворили у њему музеј. Постоји, додуше, и друга верзија, тј. читава историјска анегдота о томе како је овај храм опстао. Прича се, наиме, да је Стаљинов саборац Лазар Каганович представио вођи пројекат реконструкције Црвеног трга и да је са макете уклонио фигуру храма, али му је Стаљин, наводно, рекао: „Лазаре, врати то на место!“

Press photo / State Historical Museum

Бољшевици су без двоумљења дизали у ваздух старинске храмове ако су они представљали сметњу у изградњи хидроелектрана или у проширивању путева и улица. Многи храмови су затворени, а затим су коришћени у неке друге сврхе, од складишта жита до фабричког простора. Манастири су често преуређивани у затворе, а у Казањској саборној цркви у Петербургу је отворен, ни мање ни више, Музеј историје религије и атеизма.

Овде сазнајте шта је радила совјетска власт са руским храмовима које није уништила?

Нови талас репресија

Крајем 1930-их је почео Велики Стаљинов терор, тј. масовне репресије. Нису их избегли ни преостали свештенослужитељи. Они су све време хапшени, често и за време богослужења, и најчешће из политичких побуда, тј. „за антисовјетску агитацију“. Мноштво православних свештеника и архијереја је завршило у затвору или прогонству, а такође на тешким робијашким радовима у логорима Гулага. Многи су тамо стрељани или су на други начин изгубили живот.

Фотографије људи, жртава политичких репресија, погинулих на Бутовском полигону у Москви.

Алексеј Савостин/Sputnik

На Бутовском полигону код Москве је 1937. и 1938. стрељано око 20.000 људи, од тога око хиљаду служитеља различитих вероисповести. Патријарх Алексије II је током 1990-их за масовне гробнице на овом месту рекао да је то „Руска Голгота“, јер су сви ти људи репресирани без суђења, по пресуди коју су изрицале „тројке Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД)“. После распада СССР-а канонизовани су свети Бутовски новомученици (321 свештеник).

Укупно је канонизовано преко 1.700 новомученика и исповедника Цркве Руске који су били гоњени после револуције 1917. године. Према неким проценама, у вези са црквеним питањима је током постојања СССР-а страдало 100.000 људи.

Овде прочитајте зашто је Стаљин рехабилитовао Руску православну цркву? 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!