Како је руски балет „Успавана лепотица“ први пут постављен на сцену у Европи

Свој пројекат за Париз и Лондон руски импресарио Сергеј Дјагиљев није замишљао као бескомпромисан подухват. Док је припремао прву балетску „Руску сезону“ 1908. године, он је силно желео да у програм укључи и један од балета петербуршког класика кореографије Маријуса Петипе. Али све околности су биле против тога. У Паризу се, наиме, руски балет тада афирмисао као авангардна уметност која доноси иновативне садржаје и форме.  

Ипак, Дјагиљев није одустао од своје жеље да свету прикаже класичан руски балет. Морао је да сачека преко десет година како би му се за то пружила прилика. А када је 1921. године његова трупа стицајем околности остала без кореографа, Дјагиљев је схватио да је наступио идеалан тренутак. Избор је пао на „Успавану лепотицу“ Петра Чајковског.

„Незабораван дан! Током три сата сам живео у чаробном сну, опијен вилама и принцезама, раскошним дворцима који се преливају у злату, чаролијом бајке... Читаво моје биће као да је понављало тај ритам, тај блистави и свежи ток прелепих, већ срцу блиских мелодија...“ – овако је сценограф будуће поставке Лав Бакст, који је дошао по позиву, описао своје упознавање са балетом.

Сматрало се да је уметник (који је био истовремено сценограф и костимограф) практично коаутор поставке уз кореографа: „Успавана лепотица је балет у три чина са прологом и апотеозом. И Дјагиљев га је приказао у свој његовој раскоши, са пет промена сценографије и три стотине костима.“

Редитељ трупе Сергеј Григорјев се присећао да је импресарио био толико надахнут пројектом да га ја припремао као прву сезону. Само што је премијера требало да се одржи у Лондону, а не у Паризу. Ту је Дјагиљев, наиме, успео за поставку да набави за то доба фантастичну суму од 20 хиљада фунти.

Околности су све ишле у прилог Дјагиљеву. У том тренутку се у Паризу, где је било седиште „Руског балета“, нашао Николај Сергејев, редитељ Маријинског театра, који је перфектно познавао ову представу. Сергејев је на себе преузео поставку балета. Дјагиљев је успео за улогу принцезе Ауроре да ангажује Љубов Јегорову и Веру Трефилову, угледне балерине царског балета.

Осим тога, из Русије је успео да добије и Олгу Спесивцеву, која је постала нова светска звезда.

Иако је Дјагиљев сматрао да је „Успавана лепотица“ савршен балет, одлучио је да у њега унесе извесне новине. Поједине нумере Чајковског поново је оркестрирао Игор Стравински, а кореографски преосмислила Бронислава Нижинска.

Премијера је изазвала одушевљење, али не онакав тријумф какав је очекивао Дјагиљев. Током десет година пре ове премијере „Руски балет“ је, наиме, гајио репутацију бескомпромисног промотера нове уметности. Зато су редовни посетиоци његових представа – интелектуална, пословна и уметничка елита – били затечени простодушношћу и озбиљношћу са којом је изведена једна старинска бајка. Ту није било никакве ироније, него обиље дивертимената и раскош ради раскоши.

Па ипак, „Успавана лепотица“ је у Лондону остала на репертоару три месеца уз свакодневно извођење, па чак и са осам представа недељно. Све су то били рекорди посећености за једну балетску представу. Али проблем је био у томе што је Дјагиљев рачунао на шестомесечну сезону.  Како би избегао хапшење због неплаћених обавеза, морао је да побегне из Лондона, а администратори трупе били су принуђени да распродају сценографију и костиме.

Тако су изгубљени материјални артефакти прве европске поставке класичног балета Маријуса Петипе. Али је Дјагиљев у старој представи уочио њен ванвременски потенцијал. Како се испоставило, у сећању многих гледалаца ова представа је остала као чудесни сан, идеални балет, из сећања на који ће се током многих деценија рађати нове поставке, па и читави уметнички правци. Тако је пре десет година, када је Алексеј Ратмански са Америчким балетским театром у Њујорку и миланској Скали покушао свету да врати балет Маријуса Петипе у оном облику у којем је настао, он реконструисао Бакстову сценографију и костиме. И тако изазвао нови талас интересовања за поставку из 1921. године.