Како су руске балерине научиле Европу да плеше

Серафима Астафјева, Олга Преображенска и Љубов Јегорова

Серафима Астафјева, Олга Преображенска и Љубов Јегорова

Russia Beyond (Photo: Sputnik; Public domain)
У првој половини двадесетог века широм света појмови попут „балет“ и „руски“ били су скоро синоними. Захваљујући феноменалном успеху „Руских сезона“ Сергеја Дјагиљева, уметност која је у Европи важила за архаичну, забележила је тријумфални повратак на велике сцене.

Да би неко постао члан професионалне балетске трупе на почетку прошлог века морао је да има руско презиме, а ако је желео да учи балет часови код балерина руских Императорских позоришта били су неизоставни. Револуција 1917. године све њих избацила је из светлих пространих сала у Театралној улици у Петербургу у мале тамне студије Париза, Нице, Лондона, Берлина, Загреба, Њујорка, Шангаја.

„Морам да кажем да своје играчко образовање дугујем руским педагозима, солистима Императорских позоришта који су предавали у Паризу“, истицао је легендарни балетски играч и кореограф Морис Бежар. „У тренутку када сам дошао у Париз затекао сам читаву колонију руских педагога коју је данас тешко описати. То је свет кога више нема. Сви они, као да су изашли из неке Чеховљеве или Гогољеве приче“.

Упознајте балерине које су свет научиле да плеше.

Олга Преображенска

Олга Преображенска

За разлику од већине својих колега, Преображенска је почела да предаје много пре одласка у емиграцију. Љубимица чувеног Маријуса Петипа која је музику знала да учини видљивом и Чезареа Пуњија уздигне до Петра Чајковског, није имала добитну комбинацију у рукаву, али јесте аналитички ум. Опсервације часова предавача различитих школа, од којих је настојала да покупи само оно најбоље, добродошле су јој у властитој пракси. Затим, за помоћ у припреми нових рола обратили су јој се Агрипина Ваганова и Љубов Јегорова. После револуције Преображенска је имала своју класу у матичној балетској школи. Њена истраживања у домену синтезе италијанске одлучне виртуозности, француске мекоће и руске музикалности, формирала су маркантни савремени руски балетски стил који је касније дефинитивно нашао своје место у систему Ваганове.

Преображенска је емигрирала из Русије 1921. године, давала је часове у Буенос Ајресу, Лондону, Милану, Берлину, док се коначно није настанила у Паризу. „Без обзира на вику која је пратила њене часова, Олга и њени ученици, без сумње, поштовали су једни друге“, сведочила је балерина Нина Тихонова, ћерка руских емиграната. „Ето, зашто се њени ученици, слеђени од тог гнева, заправо никада на њу нису љутили. У њој није било ни трунке вулгарности, њена иронија никада није била увредљива. Верујем да је викала како би код ученика произвела максималну тензију. У балету морате да научите како да држите под контролом нерве и не губите главу.“

Њен студио на Булевару Капуцин постао је једно од најатрактивнијих места за балетску Европу. Листом ученика које је имала ретко која друга академија је могла да се похвали. Међу њима су били Ирина Баронова, Марго Фонтејн, Игор Јускевич, Жорж Скибин, Милорад Мишковић, Нађа Нерина, Андре Еглевски, Пјер Лакот, неколико генерација уметника који су дефинисали савремени балет у свету.

Љубов Јегорова

Љубов Јегорова

„Моја учитељица била је фантастична жена, Љубов Јегоровна. Била ми је као мајка и много допринела формирању моје културе. Када сам стигао у Русију ради поставке 'Фараонове кћери' и отишао у Петербург у Позоришни музеј како би пронашао материјале о овом балету, на врху прве фасцикле коју сам отворио била је фотографија Јегорове у њеној омиљеној улози Аспиције. За мене је то имало симболичан значај. Она је била ту како би ме заштитила“, говорио је кореограф Пјер Лакот.

Поред Лакота у то време часове код Јегорове узимао је и Морис Бежар. Био је рат, а у париском студију велика хладноћа. Када је постајало неиздржљиво, Јегорова која се у емиграцији удала за кнеза Никиту Трубецког, у помоћ би звала мужа: „Кнеже, донесите угља!“

Бежар није имао много новца за часове. Годинама касније говорио је како му је Јегорова организовала часове заједно са неком неталентованом ученицом.

„Она ће да плати, а ти ћеш да радиш“, категорична је била добродушна Јегорова, посвећујући десет минута богатој ученици, а осталих педесет талентованом ученику.

Њен париски студио отворен 1923. године посећивали су и Ролан Пети, Серж Лифар, Зелда Фицџералд, Розела Хајтауер и многи други.

Серафима Астафјева

Серафима Астафјева, крајем 19. века

Астафјева никада није стигла до титуле балерине Императорских позоришта. Висока, играчица маркантног изгледа, поносна на блиске рођачке везе са писцем Лавом Толстојем, највероватније да није ни имала амбициозне планове везано за каријеру. Удала се врло млада, родила дете и задовољавала се епизодним солистичким улогама. Али у њима се наметала и Сергеј Дјагиљев ангажовао ју је у његовој првој „Сезони“ у Паризу. Посебан успех постигла је у Лондону, где је мењала Иду Рубинштајн у улози Клеопатре.

Астафјева је одлучила да остане у Лондону, где је, не плашећи се ривалства Ане Павлове, отворила сопствену балетску школу у Челсију. Била је ученица Јекатерине Вазем, једне од омиљених балерина Маријуса Петипа, и очигледно усвојила њене методе подучавања. За двадесет година рада дала је енглеском балету прве и најсјајније звезде: Антона Долина, Алисију Маркову, Марго Фонтен.

Вера Волкова

Вера Волкова (десно), 1965.

Волкова не само да није била балерина Императорских позоришта, него није стигла ни да се упише у Позоришну школу, јер је период њеног детињства пао у године револуције. Када је одлучила да учи балет већ је било касно. Али у Петрограду је у то време за оне који су имали више година него што је предвиђено отворена школа Балтичке флоте, позната и као Школа руског балета Акима Волинског. Управо тамо су педагошку активност започели Олга Преображенска, Марија Романова, мајка Галине Уљанове, као и Агрипина Ваганова, чија је једна од првих ученица била управо Волкова.

Без обзира на убрзану обуку, од младог педагога научила је све о методици класичне балетске игре. Истакнута балерина Волкова никада није постала, али опростивши се са сценом, Волкову није напустила страст према игри.

Нашавши се 1936. године у Европи, она посећује париске балетске студије Јегорове, Књазева, Спесивцеве. Рат ће је натерати да се настани у Лондону. Она држи часове Марго Фонтејн која је већ постала звезда у успону енглеског балета. Сарадња која ће потрајати целог живота, позитивно се одразила на судбине обе даме, Фонтејн је кроз обуку стекла индувидуалност, а Волкова име.

Волкова добија позив да води балет у миланској Скали, а потом и од славног Данског краљевског балета. Управо у Копенхагену она се позабавила редакцијом наслеђа чувеног балет-мајстора Бурнонвила, пре свега подигавши на врхове прстију кордебалет његове „Силфиде“. Њено око које је захтевало беспрекорни академизам у извођењу, истовремено је створило савремену форму, динамичну покретну, оштру. Управо због тога у малу Данску сјатио се крем балетског света, од Француза Зизи Жанмер и Ролана Петија до Енглескиње Светлане Берјозове, од Американке Мелисе Хајден до совјетског емигранта Рудолфа Нурејева и Италијанке Карле Фрачи.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“