ШОКАНТНА истинита прича: руска балерина провела 20 година у америчкој лудници

Био је март 1919. године. По целој Русији дивљао је грађански рат, а у просторијама Маријинског театра у Санкт Петербургу владала је мртва тишина. Када се завеса подигла гледаоци су угледали витку балерину Олгу Спесивцеву, обасјану благом светлошћу и спремну да дебитује у балету „Жизела“.

Чим је одјекнула музика покренула се и Олга, и сваки њен покрет је сведочио о грациознаости и осећајности. Толико је убедљиво дочарала карактер Жизеле да су критичари то доживели као да су видели јунакињу уживо. Били су очарани, а њихови погледи су били приковани за сцену на којој се управо формирао стандард за све будуће „Жизеле“.

Ова фантастична изведба била је само један од многих јарких момената у животу Олге Спесивцеве (1895-1991), једне од највећих балерина 20. века. Рођена у сеоцету близу Ростова на Дону, на југу Русије, Олга је захваљујући изузетном таленту преко трња стигла до звезда, тј. до светске сцене и светског признања, да би на крају пала у сиромаштво и заборав.

Олгин отац је био глумац у локалном позоришту. Умро је када је она имала само шест година. Суочена са великим тешкоћама, њена мајка је са муком одгајила петоро деце и на крају сместила Олгу у сиротиште у Санкт Петербургу.

Четири године касније десетогодишња Олга је уписана у Императорску школу балета јер је примећено да је талентована. Под будним оком утицајних наставника попут Агрипине Ваганове Олга је усавршавала своје мајсторство, испољавајући природну грациозност и ретку способност да изрази осећања помоћу покрета.

Вртоглави успон

Олгин успон ка врхунцу славе био је муњевит. Она се 1913. у својој деветнаестој години придружила Императорском руском балету (касније познатом под називом Кировски балет) и брзо је добила признања за изузетну технику и изражајност. Први велики успех доживела је у мају 1916. године, када је извела адађо у „Царству сенки“, а касније и партију Никије у „Бајадери“ Маријуса Петипа.

„Њене арабеске су по лепоти поређене са [једном од најпознатијих балерина тога доба, Аном] Павловом. Свака поза јој је била одмерена и чврста“, рекао је Аким Волински, тадашњи познати балетски критичар. Затим је Олга пожелела улогу Жизеле, али се сматрало да су Павлова и Тамара Карсавина водеће балерине. Олга је посетила психијатријску клинику да би проучила понашање и мимику пацијената и тако прецизирала детаље карактера своје јунакиње.

Њен деби у „Жизели“ у марту 1919. године доживео је фантастичан успех. „Лакоћа њеног узлета била је готово несхватљива, она је закорачила изван граница уметности“, написао је критичар Валериј Богданов-Березовски.

„Са њеним извођењем Жизеле није се могла мерити ниједна данашња балерина. Ниједна се није могла поредити са њом по уметничкој и драматуршкој интерпретацији“, написала је балерина Вера Немчинова у једном писму 1960. године. „Њој је све било тако лако, ја никада нисам видела извођача који би се могао упоредити са њом“.

Потрага за славом у иностранству

1916. године је беснео Први светски рат, али су САД још увек биле неутралне, па је импресарио театра „Велика Русија“ Сергеј Дјагиљев позвао Олгу на турнеју по Америци са својом трупом „Руски балет“. Наступила је у Њујорку са сјајним Вацлавом Нижинским у „Духу руже“ и „Силфидама“.

Па ипак, први међународни успех је доживела када је са Дјагиљевом гостовала у Лондону 1921. и Буенос Ајресу 1923. године, где је наступала у Театру Колон. За време гостовања у Лондону наступула је у „Успаваној лепотици“ Маријуса Петипа, постављној на музику Чајковског. У иностранству су је често звали Олга Спесива јер јој је презиме било дугачко и тешко за изговор.

Када се вратила у Русију совјетска власт је била у успону. Олга је доспела у окружење бољшевичког функционера Бориса Каплуна (поједини извори кажу да је он био официр-чекиста). Он јој је помогао да 1924. године напусти СССР. Тада је већ било тешко напустити земљу јер је за излазак била потребна виза, коју је било готово немогуће извадити.

Нашавши се у иностранству, Олга се придружила европској турнеји балетске трупе „Руски балет“. Прва станица им је био Париж, епицентар балетског света. Олга је као примабалерина наступала у „Лабудовом језеру“, „Есмералди“ и „Фараоновој кћери“. Публику су освојили њени наступи у „Силфидама“ и „Успаваној лепотици“. Париски критичари су је хвалили као оваплоћење грациозности и елеганције.

Дјагиљев је за њу рекао: „Мојој запањености није било краја кад сам срео Спесивцеву. Лепота и чистота њеног бића плени у већој мери него Павлова“.

Током читаве каријере Олга је сарађивала са познатим кореографима и балетанима свога доба. Њено партнерство са легендарним кореографом Мишелом Фокином резултирало је незаборавним интерпретацијама класика балета попут „Силфида“. Њена сарадња са познатим балетским плесачима, међу којима су били Леонид Масин и Серж Лифар, дала је њиховим наступима дубину која није могла остати непримећена.

Вредни перфекциониста

Током 1920-их и 1930-их Олгина звезда је сијала захваљујући мајсторству техничког извођења и грациозности. Колеге су често истицале да је она била веома вредна и да је била перфекциониста. Кореограф Џорџ Баланчин је 1927. године креирао балет „Мачка“ (La Chatte) специјално за њу. Олгине интерпретације су се одликовале истанчаном музикалношћу и ретком способношћу да покретима изазива дубока осећања.

Када је 1929. године умро Дјагиљев, „Руски балет“ се распао. Олга се 1932. придружила новооснованом „Руском балету Монте Карло“, где је изводила култне улоге попут Одете / Одилије у „Лабудовом језеру“, и наравно, насловну улогу у „Жизели“.

„Она је била осећајна, тиха девојчица. Увек је долазила на време, никада није хистерисала, била је врло блиска са својом мајком која ју је свуда пратила“, написала је балерина Ромола Нижински у једном писму 1960. године. Ромола је била супруга легендарног Вацлава Нижинског. „Мој муж је био убеђен да је у Олги пронашао балерину истог калибра као што је била Павлова“.

Захваљујући балету Олга је долазила у контакте са другим великим посленицима руске културе, на пример са познатим сликаром и позоришним сценографом Леоном Бакстом. „У Лондону сам се 1921. године лично срела [са Бакстом] и играла ’Успавану лепотицу’, коју је Бакст поставио на сцену и креирао. Он је 1924. године радио у Паризу у опери. Поразговарао је са редитељем о мени, па сам захваљујући [Бакстовом] залагању потписала уговор и наступала у ’Жизели’“, написала је Олга у писму пријатељици.

Вртоглави пад

Током наступа у Аустралији у јесен 1934. године Олга је доживела свој први нервни слом, када је посумњала да су други извођачи заправо шпијуни који покушавају да је отрују. Опроштајни наступ је извела 1939. године у Театру Колон (Буенос Ајрес). Исте године се преселила у САД, где је затим предавала у Фонду балетског театра у Њујорку.

Њен романтични партнер, богати амерички бизнисмен Леонард Г. Браун, изненада је умро 1941. године, после чега се њено психичко растројство појачало и више није могло да се сакрије од јавности. Олга се крила у хотелској соби у Њујорку и викала да су се шпијуни вратили и хоће да је отрују.

Потпуно усамљена у Америци, Олга је крајем 1941. као социјални случај примљена на лечење у психтријатријску клинику на северу Менхетна. „Мадам Спесива нема родбину у овој земљи и није довољно рационална да разборито говори о себи и својој прошлости“, написао је њујоршки адвокат Едмонд Ман у новембру 1949. године. Он је представљао њене интересе. „Понекад она схвата да је својевремено била велика звезда. Због својих заблуда и халуцинација слабо је заинтересована за своје окружење и склона да занемарује личне потребе и да не обраћа пажњу на свој изглед“.

„Много пута сам јој одлазила у посету... Био је то срцепарајући призор... Још једна велика балерина чија каријера је уништена. Олгу је свет данас заборавио, само мали број заљубљеника у балет сећа се ње“, написала је Ромала Нижински 1960. године.

Хтела је да се врати у Русију

Олга је у међувремену постала побожна руска православна хришћанка и боравак у психијатријској клиници јој је тешко падао. Документи у Њујоршкој јавној библиотеци говоре о томе да је у болници држана против своје воље. Чланови породице у Лењинграду (данас Санкт Петербург) и совјетска амбасада покушавали су да издејствују њено ослобађање и повратак у Русију.

„Она је веома одлучна да се врати кући у Русију, у Лењинград који не личи много на онај Санкт Петербург какав је запамтила у детињству. После 20 година у егзилу она чезне за кућом, за својом породицом, сестром и братом, за руским народом. Сада је њој 67 година. Жели да оде [у Русију] да тамо умре“, написао је близак Олгин пријатељ Дејл Ферн у писму првој дами САД Џеклин Кенеди у јулу 1962. године.

Крајем 1963. године Олга је пуштена из психијатријске клинике када је нагло оздравила захваљујући новим лековима. Али уместо да испуни њену жељу и врати је у Русију, локална емигрантска заједница, која је била антисовјетски настројена, удесила је да бригу о Олги преузме Толстојева фондацији у Вели Котиџу у Њујорку.

Ту институцију је 1939. године основала Александра Толстој, млађа ћерка великог руског писца, у сврху пружања помоћи руским емигрантима и уточишта старијим емигрантима који су се нашли у невољи. Олга је остатак свога живота провела под окриљем Фондације. Упокојила се 1991. године у 97. години. Сахрањена је на руском православном гробљу Ново-Дивејево у Нануету, у Њујорку.

У јануару 1997. године у театру Бориса Ејфмана у Санкт Петербургу изведена је премијера „Црвене Жизеле“, приче о балерини увученој у драматичан вртлог револуције у Русији. Живот Олге Спесивцеве послужио је Ејфману као инспирација.

(Аутор се захваљује Њујоршкој јавној библиотеци за омогућен приступ архивима Дејла Ферна и Олге Спесивцеве).