Како је Владимир Мајаковски извео револуцију у руској поезији

„Свет сам заглушио снагом свог гласа,

двадесетдвогодишњак – идем,

лепотан, свој“

Тако је 1914. године у поеми „Облак у панталонама“ самога себе описао Владимир Мајаковски (1893-1930), један од најнеобичнијих, најсамобитнијих и најпознатијих руских песника.

Био је висок и широк у раменима, тако да се издвајао у гомили. „Корачао је међу људима као Гуливер“, написао је за њега Корнеј Чуковски. Громогласно је читао своје стихове са њиховим искиданим и оштрим ритмом. Деловао је грубо, али је био сентименталан и рањив.

Стихови као оружје револуције

Мајаковски у свечаном прслуку од плиша, 1914.

ГБУК г. Москва „Државни музеј В. В. Маяковски“/Russia in photo

Сматра се да је Мајаковски био главни пролетерски песник. Револуцију је дочекао са одушевљењем. Још 1908. године се придружио бољшевицима и задојио идејама комунизма.

„Ја сам ђубретар

и водоноша,

револуција је,

мобилисала мене...“ („Из свега гласа“, 1930)

У штампи је дебитовао 1912. године. Стихови су му објављени у склопу футуристичког зборника са звучним називом „Шамар друштвеном укусу“. У манифесту уз зборник млади песници новатори предлагали су да се Пушкин, Достојевски, Толстој и други класици баце у воду „са пароброда савремености“.

Мајаковски предлаже да се заборави и „стари“ језик, и његова уметничка средства, а своје стихове супротставља лакираној салонској поезији. Не бирајући изразе он се подсмева другим песницима. И стварно, неће ваљда доњецки рудари да читају о Пушкиновим „разочараним моноклима“ и да на демонстрацијама вичу: „Мој стриц начела узвишених...“ [почетак „Евгенија Оњегина“]?

Уместо „напева“ старе поезије он нуди „повик“, уместо „успаванке“ „тутњаву добоша“. Он урла и виче на читаоца. Своје речи пореди са оружјем. Оне су му служиле као средство за агитацију, као „странице војске“, као „покиданих рима заоштрени врхови“.

Нови језик

Мајаковски са пријатељима у радионици Николаја Кулибина, 1915.

ГБУК г. Москва „Државни музеј В. В. Маяковски“/Russia in photo

Мајаковски чита своје стихове пред публиком, али не у камерним салонима високог друштва, него пред великим аудиторијумом који су често чинили студенти и обични радници.

„Говор Мајаковског је гласан, усмени, јавни говор. Његово природно поприште су трибина, естрада, трг... Али у исто време његов говор је и фамилијаран, и управо тај спој фамилијарности и јавног обраћања даје језику Мајаковског оригиналност и самобитност“, написао је један од првих озбиљних истраживача Мајаковског, Григориј Винокур, у својој књизи „Мајаковски као новатор у језику“.

Једна од најпознатијих песама „Да л’ бисте могли?“ (1913) је изазов. Њен лирски јунак се дрско представља и изазива аудиторијум, постављајући намерно хиперболизовано питање:

„А ви

да л’ бисте могли ноктурно

извести

на флаути-олуку?“

„Револуција је изнела на улицу рогобатан говор милиона, и жаргон из предграђа потекао је централним авенијама“, пише Мајаковски у чланку „Како се пишу стихови?“ (1926). Са тим милионима је требало разговарати на њиховом језику: „Поезија је незгодна гадура“ („Јубиларна“, 1924). Поред жаргона, он уводи и потпуно нове речи, које „без пардона“ сам измишља.

Револуционарна форма

Мајаковски, 1924.

ГБУК г. Москва „Државни музеј В. В. Маяковски“/Russia in photo

Нова поезија се није могла „сместити“ у стару лексику, али ни у ранији метар стиха. Од најранијих стихова Мајаковски је волео кратке редове, који као да су покидани, и то је временом постао један од облика његове изражајности и његов „заштитни знак“.

Погазивши све каноне поезије он је готово непристојно формирао ретке у песмама. Током 1920-их се појављују његови графички „степенасти“ стихови.

„Када се саставља стих намењен за штампу треба имати у виду како ће се он доживљавати управо као штампано дело“, објаснио је песник. Сваки редак као да сугерише читаоцу ауторску интонацију, тј. где да направи паузу и шта да издвоји.

Мајаковски „превазилази“ и синтаксу. „Наша обична пунктуација са тачкама, запетама, упитницима и узвичницима сувише је сиромашна и неизражајна“, изјављује он.

Понекад се испоставља да уобичајена граматичка веза између раскомаданих исечака његових стихова једноставно не постоји, и да су они везани само по смислу, по семантици, пише Винокур.

Мајаковски је студирао уметност, тако да је визуелни сегмент уметничког доживљаја за њега увек имао значаја. Велики утицај је на њега извршио Давид Бурљук, песник и сликар, један од оснивача руског футуризма и кубофутуризма у сликарству.

Потпуно нове теме

Слева надесно: Борис Пастернак, Сергеј Ајзенштајн, О. Третјакова, Љиља Брик, Владимир Мајаковски (Москва, мај 1924).

Јуриј Левјант/Sputnik

Теме његових стихова су биле револуција, грађански рат и комунизам. Први пут се поезија у толикој мери ставила у службу агитације. Мајаковски саставља сатиричне пароле за агитационе плакате „Прозори РАСТА“, а поводом годишњице револуције пише један од првих агитационих позоришних комада „Мистерија Буф“ који на сцену поставља редитељ Всеволод Мејерхољд, а сценографију за представу осмишљава Казимир Маљевич.

Новог човека је такође требало образовати, тако да се Мајаковски није гнушао „ниских“ тема, које су раније биле готово незамисливе у поезији. Једна од таквих је, на пример, одржавање хигијене.

„Другови,

сапуном и водом

перите руке

пре јела“.

Мајаковски је писао и стихове за децу. Једна од најпознатијих дечијих песама је „Шта је то добро, а шта лоше?“. У питању је својеврсни манифест понашања деце комунизма.

Мајаковски, 1924.

Николај Петров/Sputnik

„Грађанска лирика“ и патриотски стихови о љубави према отаџбини подижу се на нови смисаони и естетски ниво. У „Стиховима о совјетском пасошу“ (1929), једном од најпознатијих дела, Мајаковски пише:

„Вадим

из широких панталона

дупликат

непроцењивог пртљага.

Читајте

и завидите ми,

јер ја сам

грађанин

Совјетског Савеза“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!