Легендарни небодери Москве: Зграда-метро, која је морала да се „замрзне“

Локација: Улица Садоваја-Спаскаја 21

Година изградње: 1947-1953.

Шта се налази у згради: стамбени комплекс, административни комплекс, улаз у станицу метроа

Како је саграђена?

Темељ за ову зграду, као и за све остале „Стаљинове небодере“, постављен је 1947. године на 800. годишњицу оснивања Москве. Место за изградњу није било изабрано случајно.

У 19. веку на месту небодера налазила се кућа руског песника Михаила Љермонтова и црква Три Јерарха, у којој је песник крштен. А онда је ту до 1927. стајала Црвена капија, тј. велика тријумфална капија посвећена победи руске војске у Полтавској бици. Капија је срушена ради изградње новог великог трга, који се звао Љермонтовљев трг. Он и данас носи песниково име, а Стаљинов небодер је добио назив „зграда на Црвеној капији“ у знак сећања на некадашњу тријумфалну капију.

По пројекту је планирано да у згради буде улаз у метро. Пре тога ниједан од седам Стаљинових небодера није предвиђао тако смело решење. Архитекте Алексеј Душкин и Борис Мезенцев схватали су да ће комбиновање вишеспратнице и улаза у метро бити веома сложен задатак, између осталог и због нестабилног московског тла, вибрација и сл. Међутим, све је додатно још више закомпликовано чињеницом да се улаз у метро и темељи небодера граде истовремено (обично се прво граде сви подземни објекти, а затим се гради сама зграда над њима). Наиме, совјетско руководство није хтело да изгуби драгоцено време (за такве радове требало је годину и по дана) и одлучило се за невероватан експеримент.

Замрзнути „торањ у Пизи“

Када су градитељи почели да копају тунел за метро видели су да се ископана јама истог тренутка пуни подземним водама, а темељ самог небодера требало је подићи у непосредној близини предворја будуће станице метроа. Тад су инжењери „Метростроја“ дошли до необичног решења и одлучили да замрзну сву подземну воду у земљишту до завршетка изградње самог небодера.

Ископали су 230 бунара дубине 27 метара и спустили у њих специјалне стубове за замрзавање земљишта који су одржавали температуру подземне воде на -20 степени Целзијуса. То је довело до издизања тла (запремина земљишта се повећала због воде која се шири при хлађењу и преласку у лед), а Душкин и Мезенцев су имали у виду ту чињеницу. Зато су почели да граде небодер под нагибом, да када се вода у земљи одмрзне не дође до рушења зграде услед померања тежишта.

Тако се и десило, 1950. године, када је вода у земљишту почела да се отапа већ саграђени небодер је под сопственом тежином заузео правилан положај.

Модерни станови и сопствени улаз у станицу метроа

Небодер је заједно са шиљком висок 138 метара и има 23 спрата. Спољашња декорација, као што је и приличило амбициозним пројектима Стаљиновог доба, израђена је од најскупљег и најквалитетнијег материјала – од природног кречњака и црвеног гранита, док је унутрашњост урађена много скромније него у другим небодерима.

У централном холу, уместо гранита и мермера, коришћен је нерђајући челик јер је практичан, а разни украси (као што су панои за декорацију зидова и плафона) нису ни постављени.

Зато су станови, као и у другим небодерима, били опремљени најновијом техником: фрижидерима, уградним намештајем, судопером са дробилицом за крупни отпад. Имали су модеран систем вентилације и филтрирања прашине, а температура унутар зграде мењана је у зависности од годишњег доба.

Тренутно главни део просторија у небодеру заузима корпорација „Трансстрой“, а на једном од спратова отворен је ресторан „Љермонтов“, у знак сећања становника Москве на место где се некад налазила песникова кућа. Станица метроа „Црвена капија“ („Красние Ворота“) и даље је у функцији и, како је и било планирано, у њу се улази из зграде.