Десет кључних радова барда руске савремене уметности Ерика Булатова

Булатов је почео да црта доста рано, са шест година када је покушао да направи илустрације за Пушкиново дело „Руслан и Људмила“. Чим је отац видео те цртеже, било му је јасно да ће син постати уметник. Тако да проблема са избором професије Ерик Булатов није имао. Учио је од Владимира Фаворског и Роберта Фалка који су прилично утицали на његов стил. Један од раних Булатовљевих радова „Пресек“, на први поглед доживљава се као оптичка илузија, али када се пажљивије погледа, запажа се дубина слике и светлост која долази изнутра.

„Пресек“, 1965-1966

Третјаковска галерија

Теме му је сугерисао сам живот. Тако је једном у лечилишту на Криму, где је ишао на физикалне терапије покушао да гледа море, али га је у томе ометала црвена греда. И ма колико је покушавао да промени угао гледања, није вредело. Тада је дошао на идеју да направи слику на којој ће употребити наводно природни ограничавач који прекрива најважније. Тако је настао „Хоризонт“, слика на којој ведри морски пејзаж ремети црвена тепих стаза која заклања видик.

„Хоризoнт“, 1971-1972

Музеј авангардне уметности МАГМА

Заједно са осталим данас чувеним сликарима Иљом Кабаковим и Олегом Васиљевим, Булатов је радио на илустрацији књига. Илустровао је бајке Шарла Пероа и приче Бориса Заходера, Сергеја Михалкова и Хенриха Сапгира, Селме Лагерлеф и браће Грим. Захваљујући таквом начину рада (једна половина године за издавача, а друга за себе) имао је времена за креативна истраживања.

„Чудесно путовање Нилса са дивљим гускама“, 1978.

Олег Васильев/«Малыш», 1978

Седамдесетих година прошлог века почео је да спаја пејзаже са натписима са плаката. Један од најизразитијих примера је „Слава КПСС“. Сам Булатов рад сматра једним од својих главних дела совјетског периода. Огромна црвена слова буквално се „боре“ са идиличним пејзажом затварајући свет слободе. Рад је 2008. године продат за 1,08 милиона фунти на Филипсовој аукцији. Уметник је 2003. направио ауторску копију која се чува у збирци Центра Помпиду у Паризу.

„Слава КПСС“, 1975.

Приватна збирка

Излагање незваничне уметности у Совјетском Савезу било је компликовано. Рецимо, изложба Булатова у Институту Курчатов била је отворена тек један сат, после чега је забрањена. Али су зато у иностранству били заинтересовани за стваралаштво овог уметника и тражили његове радове за изложбе. Министарство културе неразумљивој уметности пришило је етикету „без уметничке вредности“ и слике су слате на изложбе у галерије у иностранству.

У то време уметник је настављао да експериментише, у његовим хиперреалистичким пејзажима појављивале су се „баријере“ које су ометале кретање и видик. Тако се у „Улици Красикова“ насред пута налази огромни плакат Лењина, а да ли иза њега има пута или не, нејасно је.

„Улица Красикова“, 1977.

Музеј Зимерли, универзитет Рутгерс, Њу Џерзи

Иронија уметника често је узимана здраво за готово. Тако је рецимо, било са сликом „Совјетски космос“. Ипак је, портрет генералног секретара партије Брежњева, попут ореола окруженог заставама савезних република, био забрањен. Сам Булатов је говорио да је на тој слици покушао да скрене пажњу на абнормалност живота коју је већина схватала као нешто нормално.

„Брежњев. Совјетски космос“, 1977.

Музеј авангардне уметности МАГМА

У радовима Булатова неретко се срећу референце на друге ауторе. Рецимо, „Врата су отворена“ представља омаж Веласкезу. А „Облаци који се разилазе“ подсећа на фотографију Александра Родченка, снимљену у Пушкину. У њој су из истог угла сликани борови. Шумски пејзаж Булатова не прате натписи, међутим, рад зато није ништа мање узнемирујући. Упрти врхови борова изазивају осећање надолазеће опасности. Па ипак, слика вас тера на размишљање: шта је руска идеја данас?

„Облаци који се разилазе“, 1982-1987

Руски музеј

Уметник је признање у иностранству стекао крајем осамдесетих година прошлог века. Његове изложбе приређиване су у Центру Помпиду и Кунстхале у Цириху. Заједно са супругом Наталијом отишао је у Њујорк, а потом у Париз где и данас живи. Наглашава да није емигрирао, већ је једноставно променио место на коме ради. Своја размишљања о интеракцији са уметношћу оваплотио је у слици „Лувр. Ђоконда“, само овде између посетилаца и Да Винчијевог ремек-дела постоји осетна граница.

„Лувр. Ђоконда“, 1997-1998

Приватна колекција

Руског класика из 19 века, Александра Иванова, уметник назива најзначајнијим руским сликарем. Његово ремек-дело „Јављање Христа народу“ у Третјаковској галерији, по мишљењу Булатова, компоновано је тако да се стиче утисак да се испред слике све време неко налази, а само платно их све гута. Булатов је 2011. године одлучио да преиспита програмску слику Иванова и створио рад „Слика и посматрачи“. На њој се посетиоци у галерији мешају са људима са платна који посматрају долазак Спаситеља и гледају Јована Крститеља. Граница између уметности и стварности се губи.

„Слика и посматрачи“, 2011-2013

Третјаковска галерија

У арт-центру The Foundry на југу Француске међу првима се појавио атеље Ерика Булатова. Уметник је овде сместио неколико својих радова. Није реч о сликама него о великим уметничким објектима. Међу њима су и Exit и „Није све тако страшно“. Слова величине два метра успињу се на четири нивоа, испуњавајући цео простор, а обасипа их светлост која долази са прозора са крова. Рад нехотице изазива узнемиреност, али и наду да ће све бити у реду.

„Није све тако страшно“, 2016.

У власништву уметника

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!