Два века од рођења чувеног маринисте: Ремек-дела Алексеја Богољубова

По завршетку Поморског кадетског корпуса Алексеј Богољубов (1824-1896) ступио је на службу у флоти. Служба и племићке пијанке нису га спречиле да време посвети својој главној преокупацији, цртању, које му помагало да „састави крај с крајем“. Млади аматер црта опрему бродова и карикатуре и добија прву државну поруџбину. У низу пловидби одлазак на острво Мадеира 1848. године био је од судбинског значаја, будући да је тамо срео врсног сликара Карла Брјулова који се позитивно изразио о његовим радовима. Ипак, за официра и будућег великог сликара познанство са војводом Максимилијаном Лихтенбершким, иначе и председником петербуршке Императорске академије уметности, који је бродом „Камчатка“, чудом технике, пловио на једномесечни опоравак на Мадеиру било је од непроцењивог значаја. Када му је ауторитативни војвода препоручио да озбиљно почне да се бави сликарством, за Богољубова више није било никаквих дилема. Потом се и уписао на Академију као такозвани необавезни слушалац, не напуштајући службу, због средстава за живот. За „Поглед на Санкт Петербург са жала“ и три рада, погледа на Равел, од Академије је добио Велику златну медаљу.

Златна медаља је подразумевала стипендију за вишегодишње усавршавање у иностраству. У то време Алексеј Богољубов је већ напустио поморску службу и у октобру 1854. године обрео се у Венецији. „Топло венецијанско вече, испловио пун месец, као поручен, ноћ пала на земљу попут завесе. Тада ми се Венеција још више допала. Црне гондоле чиниле су да се површина канала Гранде и лагуна прелива у сребрној боји. Све је добијало танку плавичасту копрену“, описивао је своје утиске у „Белешкама морнара сликара“ Богољубов, признајући да ће овај град сликати до краја живота. Тако је и било, насликао је и нацртао најмање сто верзија Венеције.

Богољубов је у иностранству провео шест година, проучавајући ремек-дела светског сликарстрва и усавршавајући се код страних колега. У Паризу су то били Кутјур, сликар који је радио на историјске теме и мариниста Ежен Изабе, дворски сликар француског краља Луја Филипа Првог. У француској престоници се упознао са Енгром, касније и Короом, Добињијем и Русоом. У Дизелдорфу је откривао тајне реалистичког сликарства у атељеу пејзажног сликара Андреа Ахенбаха и под његовом „диригентском палицом“ насликао неколико великих радова, укључујући и „Вашар у Амстердаму“, програмски рад, симболички сумирајући период који је провео као стипендиста. У Русију се Богољубов вратио крајем 1860. године са мноштвом слика и скица које су са успехом представљене на изложби у Академији, чиме је његов статус великог уметника био само потврђен. Император Александар Други није штедео новац за „Сајам у Амстердаму“ и све слике о Кримском рату, настале у периоду 1853-56. Уметник је од цара добио поруџбину да овековечи историју поморских битки Петра Великог у циклусу слика.

Богољубов је још за живота постао славан као сликар мариниста и мајстор ратних сцена без премца, захваљујући, између осталог, искуству поморског официра. Сликао је призоре поморских битки од времена Петра Великог па све до Руско-турског рата (1878-1878). На циклусу слика посвећеном поморским биткама Петра Првог радио је у седмој и осмој деценији деветнаестог века непрестано путујући. На слици је приказана сцена прве победе руске флоте на мору у тренутку када руски адмиралски брод „Портсмуд“ испаљује плотун на шведски брод. Богољубов је скицу, заједно са другим делима, поклонио Музеју Радишчева у Саратову који је иначе сам и основао 1885. године. Био је то први јавни музеј у Русији који се налазио изван престонице. Рад на оснивању музеја представљао је његово животно послање у које је уложио много труда, нарочито како би установа понела име његовог деде по мајци Александра Радишчева, писца „Путовања из Петербурга у Москву“, палог у немилост цара. У томе му је умногоме помогло пријатељство са Александром Трећим. Међутим, у царевом најближем окружењу то је изазвало оговарање и чуђење како је музеј могао да добије име револуционара. Своју имовину и 200 хиљада рубаља Богољубов је завештао музеју.

Са братом Николајем, морнаром и писцем, Богољубов је 1861. године кренуо на путовање Волгом за потребе водича по региону који су планирали да направе. За Богољубова који је пре тога дуго живео у иностранству било је то упознавање са својом земљом коју je, како је сам говорио, мало разумео. На његово изненађење у Јарослављу је од Богојављења до касне јесени одржавано више од двадесет литија. Оне су окупирале његову пажњу и постале једна од главних тема у његовом опусу. Неколико година касније сликар је провео пет дана у Јарослављу у саставу свите великог кнеза Николаја Александровича који је од њега куповао слике. После изненадне смрти царевића оне су се нашле у збирци будућег императора Александра Трећег који је поред слика, као што је познато, од старијег брата „у наследство“ добио и невесту, данску принцезу Дагмар, будућу императорку Марију Фјодоровну.

Богољубов није био само један од омиљених сликара Александра Трећег, него и његов пријатељ који је Марију Фјодоровну подучавао сликању. Успео је и да формира императорову збирку сакупљену од око 800 предмета расутих по разним дворцима. Александар Трећи је 1870. године у знак признања окачио тридесетак уметникових слика у трпезарији Александровског дворца и назвао је „Салом Богољубова“. А ова слика налазила се у кабинету Александра Трећег у Аничковом дворцу, његовој резиденцији.

После 1873. године Богољубов је због срчаних проблем стално живео и радио у иностранству ретко долазећи у отаџбину. То му, међутим, уопште није сметало да буде у току са свим што се догађало, да учествује на изложбама передвижникаи захваљујући свом утицају помаже младим уметницима. Тако је 1885. године његово залагање допринело скидању забране излагања слике Иље Рјепина „Иван Грозни и његов син Иван 16. новембра 1581. године“ која се није допала Александру Трећем. Такође, успевао је да издејствује уносне поруџбина за сликаре, између осталих Поленова, Савицког или Крамскоја. Ствараоци из Русије у Паризу редовно су посећивали Богољубовљев атеље у Ру де Рома бр. 95, познат и као „Руски Париз“ и кућу певачице Полине Виардо у којој је догађаје у знак подршке руске омладине организовао један од њених покровитеља писац Иван Тургењев. Круна „уторака“ код Богољубова и „четвртака“ код Тургењева било је организовање „Друштва узајамне новчане помоћи руских сликара“. Паралелно се одвијало организовање војно-политичког савеза Руске империје и Треће француске републике.

После посете француске ескадре Кронштату, у Тулон је 1893. године отишла руска ескадра адмирала Авелана што је представљало кључни догађај у приближавању двеју земаља и резултирало Француско-руским савезом. Богољубов је постао најважнија фигура културних веза Француске и Русије и цар га је изабрао за званичног сликара који ће овековечити церемонију у Тулону. Непосредно пре смрти добио је орден витеза Легије части.