10 најпознатијих савремених руских писаца

1. Алексеј Иванов

Алексеј Иванов је „самоникли“ уралски писац, кога не интересују престонички књижевни кругови, и чија су дела изван књижевног „мејнстрима“. Сваки његов нови роман је изузетно осећајан и лако се може преточити у филм. Стога је неколико његових књига већ екранизовано.

Импресиван је дијапазон тема, жанрова и историјских епоха које је писац обухватио:

• „Географичар је пропио свој глобус“ – роман о ученицима који са професором крећу на рафтинг,
• „Срце Парме“ – о древним руским кнезовима који се боре са староседелачким народима Сибира,
• „Невреме“ – о авганистанском ратном ветерану који покушава да пронађе себе у „дивљим деведесетим“,
• „Тобол“ – о изградњи првог сибирског каменог кремља,
• „Предузеће за друштвену исхрану“ („Пищеблок“) – мистична фантастика о совјетском пионирском кампу у којем живе вампири.

Једна од важних Ивановљевих особина је његов брижан и марљив рад на језику, и његова педантна стилизација у складу са одређеним историјским периодом. Ако он, на пример, пише роман о средњовековним сибирским племенима, онда ће тај роман врвети од лексике из језика тих племена.

2. Алексеј Саљников

За Саљникова кажу да је највеће књижевно откриће 2010-их. Овај уралски писац и песник прославио се романом „Петрови у грипу и око њега“ објављеним 2016. године. То је прича о једној обичној провинцијској породици, која у новогодишњој ноћи изненада оболева од грипа и у бунилу почиње да халуцинира сећајући се прошлости, услед чега им се брише граница између простора и времена.

Роман је постао бестселер, а критичари су писали да Гогољ и Булгаков аплаудирају Саљникову због свежине језика и његовог погледа на књижевност.

На филмском фестивалу у Кану 2021. године велики успех је доживела премијера филмске адаптације ове књиге у режији Кирила Серебрењикова. Такође су вредни пажње и други Салниковљеви романи:

• у „Индиректно” („Опосредованно“) поезија је представљена као права дрога,
• а „Окултрегер“ („Оккульттрегер“) је фантазија из провинције са човеколиким демонима у акцији.
• После страшне комедије „Одељење“ („Отдел“) о уралском полицајцу Саљниковљева дела се већ пореде са филмовима Алексеја Балабанова.

3. Борис Акуњин

Јапанолог Григориј Чхартишвили бавио се превођењем моногбројних дела јапанске књижевности, као и вишетомног амбициозног дела „Историја руске државе“, у којем је покушао да чињенице очисти од идеолошког излагања историчара из прошлости.

Аутор је читаоцима познат под псеудонимом Борис Акуњин, творац популарног руског детектива Ераста Фандорина. У серији од око двадесетак детективских прича харизматични аристократа с краја 19. и почетка 20. века час спасе прелепу даму, час целу Русију. Свакако би ову серију детективских прича требало прочитати у целини, али најнеобичнији романи су:

• „Турски гамбит“ – екранизован шпијунски роман о девојци која одлази са вереником у руско-турски рат,
• „Љубавник смрти“, у коме је врло јасно приказан живот деце бескућника и разбојника у криминалном московском округу Хитровки,
• „Дијамантска кочија“ („Алмазная колесница“), чија се радња одвија у Јапану.

4. Виктор Пељевин

Ово је најмистериознији руски писац, кога нико није видео уживо већ двадесет година. Међутим, он сваке године свом издавачу пошаље мејлом нови роман, а сваке јесени критичари и бројни обожаваоци полемишу, да ли је роман генијалан или је осредњи. Свака нова књига обавезно садржи сатиричан поглед на савремену свакодневицу, било да су у питању ајфон, маске за заштиту од коронавируса или феминизам, и наравно, садржи елементе антиутопије. Колико само вреди назив најновијег романа – „КГБТ+“.

Пељевин је велику славу стекао још 1990-их, кад су и написана његова најпознатија дела:

• антиутопија „Омон Ра“, о совјетском дечаку који машта да постане космонаут, и о апсурду совјетског начина живота,
• први руски „зен-будистички“ роман „Чапајев и Празнина“ мешавина је апсурда, баналности и ироније. Радња је смештена у време Грађанског рата и у Русију из доба после Перестројке, тј. у средину 1990-их,
• култни бестселер „Генерација ’П’”, у коме се дипломац Московског факултета руске књижевности обрео у свету реклама, новца, криминала и секса.

5. Владимир Сорокин

Велики руски писац је каријеру започео у московском „андерграунду“ током 1980-их. По мишљењу критичара, он је из ликовне уметности у књижевност увео концептуализам и социјалну уметност. Његове књиге су оштра сатира и антиутопија, а нека од пророчанстава су се чак, неким чудом, скоро у потпуности и остварила. Сорокин често у својим романима ствара амбијент „новог средњег века“, и истовремено своје јунаке смешта, на пример, у будућност после нуклеарног рата („Доктор Гарин“).

Његове приче су толико провокативне и „изазивачке“ да су омладински покрети чак организовали протесте у којима су палили цитате из Сорокинових књига. Много година касније Сорокин је на то одговорио романом „Манарага“, у коме куварима књиге служе уместо горива помоћу којег се припремају скупа јела за богаташе.

Међу осталим значајним Сорокиновим делима су:

• дебитантски роман „Норма” – сложено концептуалистичко дело о КГБ-у и тоталитаризму, које се 1980-их ширило путем „самиздата“,
• антиутопија „Дан опричника“, о животу припадника оружаних формација са радњом која се одвија у Русији 2028. године,
• роман „Телурија“ многи третирају као најзначајније Сорокиново дело које представља мозаик од 50 новела о блиској будућности, када се Русија распада на кнежевине у којима живе православни комунисти.

6. Гузељ Јахина

Дебитантски роман Гузељ Јахине „Зулејха отвара очи“ постао је прави бестселер. Сакупивши архивску грађу о депортацији Татара у Сибир у Стаљиново време, она их произвољно тумачи у уметничкој прози, комбинујући их са сећањима своје баке. Са једне стране, ово је књига о страшним репресијама, а са друге, о томе да и у страшним условима човек може пронаћи себе и свој пут, и изградити свој живот. На основу романа је 2020. снимљена серија која је изазвала скандал и незадовољство међу представницима муслиманске заједнице у Татарстану.

Читаоци жедно „гутају“ романе Јахине који се лако екранизују (она је дипломирала на Факултету за сценарио Московске филмске школе), али јој критичари замерају због коришћења очигледно осетљивих тема. Њена следећа два романа такође се дотичу горућих тема совјетске историје:

• „Деца Волге“ („Дети мои“) – о животу у немачкој колонији поред Волге, о грађанском рату, глади и депортацији,
• „Ешалон за Самарканд“ – о изгладнелој сирочади Поволжја коју евакуишу возом на југ.

7. Јевгениј Водолазкин

Јевгениј Водолазкин, студент академика Дмитрија Лихачова, доктор филологије и стручњак за староруску књижевност, постао је један од најпопуларнијих и веома признатих савремених руских писаца. Његови романи су преведени на многе светске језике.

Бестселер „Лавр“ је Водлазкину донео велику славу. Роман говори о средњевековном младићу који је изгубио вољену жену. Немајући снаге да се избори са тугом, он свој живот посвећује служењу Богу и креће у својеврсну духовну одисеју по земљи. Одриче се свих својих жеља, служи људима, постаје јуродив, и чак добија дар да исцељује болесне. Међународни критичари су се сложили у мишљењу да је ово једна од најбољих књига о Богу у последње време.

Сви Водолазкинови романи су веома различити и оригинални, али им је заједничко то да истражују прошлост и садашњост, питање историје и протицања времена. Такви су:

• роман „Соловјов и Ларионов“, о белом генералу и студенту који проучава његову биографију,
• роман „Авијатичар“ („Авиатор“), о затворенику соловецког Гулага који је замрзнут у експерименталној лабораторији и одмрзнут током 1990-их,
• роман „Оправдање острва“, написан у стилу древног летописа,
• роман „Чагин“, о човеку који има невероватну способност да све памти и ништа не заборавља.

8. Захар Прилепин

Данас је Прилепин политичар, јавна личност, ТВ водитељ и, наравно, велики писац. Осим тога, његова креативна енергија изражава се кроз снимање песама са реп музичарима, или кроз вођење књижевне секције у Московском уметничком позоришту „Максим Горки“. Тренутно је више окренут документарном раду и писању биографија писаца.

У почетку је био припадник рјазањског ОМОН-а, а његове приче и романи су представљали „дечачку“ прозу о животу и моралу обичног народа. Многи су били засновани на догађајима из пишчеве биографије. Ово су неки од њих:

• Роман „Патологије“ – о Чеченском рату у коме је аутор сам учествовао,
• Роман „Сањка“, којим се Прилепин пробио у свет велике књижевности, говори о свакодневном животу младог радикалног револуционера. Такав је некад био и сам Прилепин, као члан национал-бољшевичког покрета Едуарда Лимонова.
• Роман „Грех“ је веродостојан бестселер о томе како обичан младић из провинције сазрева и суочава се са животним проблемима.
• Монументално дело „Обитељ“ такође говори о обичном младићу који покушава да опстане у Соловецком логору током 1920-их.

9. Марина Степнова

Степнова је одрасла у породици лекара, радила је као медицинска сестра у онколошком одељењу када је имала само 15 одина, и тамо је видела „праве и страшне људске патње“. Касније је завршила смер за превођење и књижевност да би затим годинама радила као уредник часописа за мушкарце XXL. После гашења часописа почела је да пише књиге и данас се може рећи да она наставља традицију великог руског романа. Црте квалитетне класичне прозе приметне су у многим њеним делима, као што су:

• роман „Хирург“, где је она описала своје медицинско искуство и где су испричане две паралелне и на необичан начин повезане приче о савременом пластичном хирургу и о персијском диктатору из 11. века,
• роман „Лазареве жене“ који су критичари доста хвалили. То је прича о генијалном Лазару Линту испричана кроз сећања три жене из различитих генерација које је главни јунак волео,
• и роман „Врт“, где се читалац сели у 19. век, а главна јунакиња подсећа на Тургењевљеве ликове, и веома је слободна и независна.

10. Људмила Улицка

Метод Улицке је да прати живот једне породице кроз неколико генерација у контексту историјских догађаја. Она посвећује пажњу утицају политике и владајућег режима (поготово тоталитарног) на људску судбину, и при томе пропагира хуманизам и љубав.

У једном тренутку је изјавила да од ње више не треба очекивати нове романе, али се читаоци надају да ће бити објављен бар зборник прича и у међувремену поново ишчитавају њене најважније романе:

• „Зелени шатор“, упечатљиви пресек совјетског друштва из 1960-их и 1970-их, са дисидентима, самиздатом и апсурдом бирократског апарата који мислеће људе омета у животу и раду,
• „Данијел Штајн, преводилац“ је роман заснован на истинитој причи о пољском Јеврејину који је служио у Гестапоу и спасавао људе, да би касније постао католички свештеник у Израелу. Овом књигом ауторка покушава да помири хришћанство, ислам и јудаизам.
• „Јаковљеве лестве“ су роман у коме Улицка говори о своме деди који је био логораш.