Интернетом кружи фотографија на којој је, наводно, приказан Александар Пушкин. То је дагеротип, који је, како прича каже, направио сам проналазач Луј Дагер 1936. године у Санкт Петербургу. На њој је коврџави мушкарац, који заиста личи на особу са познатих насликаних портрета великог песника. Али ТО НИЈЕ ОН.
Archive photo
Врло је лако оповргнути мит о Пушкиновом „једином портрету за живота“. У време у ком је живео Александар Сергејевич заиста су вршени експерименти са дагеротипијом, али је јавност за такав метод фиксирања стварности сазнала тек 1839. Дакле, две године након Пушкинове смрти.
Осим тога, ни сам процес снимања тада није био идеалан. Да би се снимила једна фотографија у не баш најбољој резолуцији било је потребно снимати један кадар током неколико дана (на тзв. „великој експозицији“). Предмет снимања се није смео померати, јер би се добила мутна фотографија. Наравно, да је било немогуће да неко мирно седи толико дуго.
И уосталом, не постоје никакви докази да се Пушкин икада срео са Лујем Дагером.
Како је онда он изгледао?
Канонске Пушкинове портете насликали су познати руски сликари Орест Кипренски и Василиј Тропињин.
Третјаковска галерија
Чак су и песникови блиски рођаци приметили њихову изузетну сличност са оригиналом. Међутим, напоменули су и да је Пушкин на њима „донекле“ улепшан.
Сверуски музеј „А. С. Пушкин“, Санкт Петербург
Тропињин је, на пример, направио скицу за портрет, и на њој је песник приказан без икаквих „филтера“.
Сверуски музеј „А. С. Пушкин“, Санкт Петербург
Савременици су истицали песникову коврџаву смеђу косу, зулуфе, који су им били „ужасни“ и прилично велики нос. Ана Олењина, једна од Пушкинових муза, овако га је описала у својим мемоарима: „Бог, који му је даровао таленат генија, није га наградио привлачним изгледом... Арапски профил, позајмљен од генерације Пушкинове мајке, није красио његово лице. Додајте свему томе ужасне зулуфе, рашчупану косу, нокте као канџе и низак раст.“
Олењина је 167 центиметара третирала као „низак раст“, иако се у оно време та висина сматрала просечном за мушкарце у Европи.
Још један популаран мит о Пушкиновом изгледу представља његово афричко порекло. Зна се да је песников прадеда био Етиопљанин и да се звао Абрам Петрович Ханибал. Њега су као роба довели у Русију, где је он и остао. Савременици су заиста примећивали песников прилично таман тен и пуне усне, али чак и да је био „Африканац“, у њему је текла само 1/8 афричке крви. Његов таман тен био је непостојан. Он је, напротив, био веома блед, само би му кожа на сунцу врло брзо и јако изгорела, па су га сви памтили као тамнопутог. Иначе, због ове особине песник је у пролеће и лето стално ходао улицама под кишобраном. Поред тога, Пушкин је имао светлоплаве очи, које нису биле типичне за Етиопљане.
Узгред, сам песник је описао свој изглед у лицејским белешкама, где је себе називао „мешавином мајмуна и тигра“. То поређење се у Русији некада користило у опису особина карактеристичних за Французе, што значи да Пушкин није имао у виду непривлачан изглед. И није нам познато да ли је песник у тим белешкама био самокритичан, или је заиста сматрао да личи на Француза.