Шта су то „видео салони“ и зашто су били толико популарни у Совјетском Савезу?

У другој половини осамдесетих и самом почетку деведесетих година широм Совјетског Савеза, на најнеочекиванијим местима, у становима, подрумима или школским фискултурним салама отварани су специфични „биоскопи“. Само што је пројектор био замењен обичним телевизором са невеликим екраном повезан са видеорекордером. У таквим биоскопима који су названи видео салони приказивани су пиратски снимци страних филмова на видео касетама. Превод иде преко оригиналног звука и изговара га један глас.

Без обзира на страшно лош квалитет слике и звука видео салони били су енормно популарни, што уопште не чуди, с обзиром да је за милионе совјетских грађана то била једина прилика да погледају актуелне стране филмове. У дијапазону од „Осам и по“ до „Злих мртвих“ или акционих са Арнолдом Шварценегером и Силвестером Сталонеом.

Москва, ул. Арбат, 1986.

Тер-Месропян/Sputnik

Видео салон као вид мале привреде

Први совјетски видео салони били су отворени потпуно легално у видеотекама у којима су могле да се изнајме видео касете. Први видео салон у Москви са радом је почео 1985. године на Арбату у згради бившег биоскопа. Осим сале са 30 места постојале су „појединачне кабине“ са три до четири места и ту се могло доћи са пријатељима или породицом. Касније је почео да ради покретни видео салон ЛиАЗ-5917 смештен у приградском аутобусу.

Видео салон, 1988.

Борис Клипиницер/TASS

Међутим, званичне видеотеке и видео салони нису били много популарни. Кућни видеорекордер у то време је још увек био реткост и привилегија. Могућност изнајмљивања видео касета или гледања филма у видео салону је постојала, али су то били искључиво совјетски филмови, који су иначе приказивани на телевизији и давали се у биоскопима.

На почетку перестројке, када је 1987. године делимично легализовано приватно предузетништво све се променило. Као што се у пракси показало, видео салони су постали одличан вид мале привреде. Била је потребна само просторија, неколико десетина столица, телевизор, и наравно најдрагоценије - видеорекордер. Интересовање је било толико велико да се улагање исплатило за неколико месеци. Одлазак у видео салон у целој земљи, од Москве до Владивостока, коштао је исто, у просеку једну рубљу, док је биоскопска карта била од десет до педесет копејки. Међутим, у биоскопу није могао да се види западни акциони или хорор филм, као ни еротски или комедија.

Чељабинск, 1988.

Борис Клипиницер/TASS

Штипаљка на носу

Као у време прохибиције у Америци, велика потражња довела је до процвата подземне индустрије. Најновији филмови страног видео тржишта полако су стизали у СССР, а андерграунд преводиоци их одмах преводила, да би се затим масовно умножавали и дистрибуирали по видео салонима. За лош квалитет звука везана је широко распрострањена легенда. Наводно, преводиоци како би избегли да их КГБ препозна по гласу изговарали су текст са штипаљком на носу.

Фрунзе, Киргиска ССР, 1986.

Владимир Доценко/TASS

Тако је ауторски превод у виду једног гласа, настао из нужде, постао култ. Неке преводилачке звезде из времена видео салона као што су Јуриј Сербин или Андреј Гаврилов и данас преводе филмове по поруџбини својих фанова, Они нису цењени само из носталгичних разлога или из љубави према препознатљивој боји гласа, него због квалитета превода. Ови врсни преводиоци увели су у свакодневни говор многе синтагме, пре свега не баш пристојне еуфемизме. Синтагма „Ублюдок, мать твою“ (You motherf**ker) из криминалне комедије „Крв и бетон“ (1991) у преводу Андреја Гаврилова постала је популарни мем.

Осим тога школа синхроног превода постала је и одлична школа филмске критике. То се односило, рецимо, на Алексеја Медведева, једног од најбољих фестивалских селектора у земљи који нас је недавно напустио. Био је задужен за одабир филмова на два руска фестивала А категорије, Московски међународни фестивал и „Порука човеку“ у Санкт Петербургу.

На улазу у видео салон у Лењинграду, 1989.

Олег Кулешов/Sputnik

Култни филмови

Препоручујемо

Зашто неки људи сматрају да Конан Варварин потиче из Русије?

Најпопуларнији филмови из времена видео салона у СССР-у били су исти они као на Западу, а то су „Кум“, прва два дела, „Терминатор“ Џејмса Камерона, његов „Осми путник 2“, као и „Осми путник“ Ридлија Скота, „Страва у улици Брестова“ и други. Међутим, било је филмова који су постали култни хитови само у СССР-у, и нигде другде. Рецимо, нискобуџетна хорор комедија „The video Dead“ из 1987. године која у Америци није ни била у биоскопској дистрибуцији, већ се појавила само на видеу. У СССР-у овај филм вреднован је исто као класици хорора, као што је „Зли мртви“.

Комедија „Полцијска академија“ са Стивом Гутенбергом и акциони „Командос“ са Арнолдом Шварценегером били су популарни и у отаџбини, али се њихов тамошњи успех ни у ком случају не може мерити са популарношћу на постсовјетском простору. Касније ће познати руски глумац Михаил Пореченков у својству режисера снимити незванични римејк „Командоса“, под називом „Дан Д“. Доделивши себи, наравно, главну улогу.

Вороњеж, 1986.

Игорь Зотин, Вадим Кожевников/TASS

Препоручујемо

15 оригиналних плаката совјетских филмова

Масовна поплава западних филмова крајем осамдесетих година прошлог века утицала је и на совјетску кинематографију у то доба. Фантастични акциони филм „Подземље вештица“ Јурија Морозова директни је цитат „Конана Варварина“. Рок звезда Виткор Цој копира покрете Бруса Лија у урбаном вестерну „Игла“. Јунак фантастичне драме „Урод“ (наказа) „суперхерој“ са суперспособностима подражава све што види (игра га Никита Висоцки, син славног глумца и музичара Владимира Висоцког) па тако видевши у видео салону култну сцену из „Командоса“ у којој Шварценегер носи балван на рамену и сам постаје Шварценегер и уништава своје непријатеље.

Почетком деведесетих видеорекордери нагло појефтињују и доспевају скоро у сваки дом. Доба видео салона замениће време видеоклубова.

Москва, 1992.

Сергей Субботин/Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!