Како су ликови совјетских цртаних филмова изгледали пре екранизовања?

„Снежна краљица“ (1957, Лав Атаманов)

Чувени јапански редитељ Хајао Мијазаки рекао је да му је ова совјетска адаптација истоимене бајке Ханса Кристијана Андерсена показала чему треба да тежи у анимацији. 

Овај совјетски анимирани класик је стекао славу не само у својој домовини – редовно је приказиван на ТВ-у током новогодишњих празника у САД 1960-их-1970-их.

„Чиполино“ (1961, Борис Дјожкин)

Заснован на бајци италијанског писца Ђанија Родарија, овај цртани филм је једноставнији и краћи од оригинала. Сценариста Мстислав Пашченко планирао је да прикаже наратив бајке са свим детаљима, али је редитељ Борис Дјожкин инсистирао на неким резовима. На крају, сви главни догађаји су били присутни у цртаном филму и прича је сачувана – храбри лук Чиполино и његови пријатељи спасавају из затвора неправедно осуђеног Чиполиновог оца и започињу револуцију.

„Бонифације на одмору“ (1965, Фјодор Хитрук)

Бајка чешког писца Милоша Мацоурека „Бонифације и његови нећаци“ постала је основа за овај цртани филм. Према заплету, циркуски лав Бонифације одлази на одмор код своје баке, али му ни на острву локална деца не дају мира. 

Редитељ Фјодор Хитрук је рекао да је идеја за овај цртани филм откривена сасвим случајно: „Једном сам, док сам чистио сто за следећу филмску екипу, у једној од фиока пронашао неколико листова куцаног текста; пре бацања, прочитао сам пар редова. Очарала ме је фраза директора циркуса: „Кад боље размислим, заборавио сам да и лавови имају бабе!“

„Моглијеве авантуре“ (1967-1971, Роман Давидов)

Читава серија цртаних филмова настала је према „Књизи о џунгли“ Радјарда Киплинга. Занимљиво је да је у руском преводу бајке, Багира претворена у женку, а ова „нова“ адаптација је сачувана и у цртаном филму. 

Током стварања цртаног филма, Роман Давидов је приморао аниматоре да уђу у карактер животиња. Задуженима за цртање Багире, дао је задатак да посматрају мачке код куће.

„Вини Пу“ (1969-1972, Фјодор Хитрук)

Редитељ није видео америчку верзију цртаног филма, што му је омогућило да створи сопствену интерпретацију бајке Алана Милна. Совјетски цртани филм уопште нема дечака Кристофера Робина, и цела радња је концентрисана око Вини Пуа и његових пријатеља. Хитрук је веровао да дечак само наглашава то да су ликови играчке, док је за совјетску аниматорску екипу, Милнова бајка била „свет Вини Пуа“.

„Крокодил Гена“, „Чебурашка“, „Шапокљак“ (1961, 1971, 1983, Роман Качанов)

Ове ликове је измислио популарни дечји писац Едуард Успенски, који је 1966. године написао књигу „Крокодил Гена и његови пријатељи“. На овој причи Качанов је базирао своја три цртана филма. Иначе, име Чебурашка потиче од глагола чебурахнуться, што значи пасти. Успенски је чуо ову реч док је био у посети свом пријатељу. Првобитно, Чебурашка је заиста био неко ко стално пада. 

Изненађујуће, редакција „Сојузмуљтфиљма“ је некако видела политичку сатиру у дечијим цртаним филмовима о пријатељству и доброти. Редитељ је оптужен да је исмевао формирање Савета за економску међусобну помоћ у првом цртаном филму „Крокодил Гена“. Епизода „Чебурашка“ је, наводно, исмевала пионирски покрет. Срећом, цртани филмови су ипак успели да остваре велику гледаност. Лик Чебурашке толико је очарао публику да је временом постао један од незваничних симбола Русије.

„Филм, филм, филм“ (1968, Фјодор Хитрук)

Овај сатирични кратки анимирани филм о „унутрашњем функционисању” филмског стваралаштва и креативној борби редитеља измислио је Хитрук, након што је разговарао са редитељем Виктором Шкловским. Овај је Хитруку испричао како су његови филмови забрањени, његове почетне идеје изокренуте и, генерално, у каквом је хаосу веровао да се налази совјетска филмска индустрија. Али, на крају је додао са осмехом на лицу: „И то је наша кинематографска срећа!“

„38 папагаја“ (1976-1991, Иван Уфимцев)

Ова анимирана серија састоји се од 10 цртаних филмова о пријатељству слона, шимпанзе, бое и папагаја. Заплет често испадне потпуно апсурдан; на пример, у првој епизоди, пријатељи покушавају да измере дужину змије. Схватили су да је она дугачка колико 2 слона, 5 шимпанзи или 38 папагаја. Међутим, на крају се такав приступ креатора цртаног филма показао веома успешним. 

Неки верују да су аниматори својим ликовима намерно демонстрирали четири типа темперамента по Хипократу: змија је меланхолик, слон је флегматик, шимпанза је колерик, док је папагај сангвиник. 

„Повратак изгубљеног папагаја“ (1984, Валентин Каравајев)

Једном је Валентин Каравајев шетао московским улицама, када је угледао јато врабаца, усред којих је стајао папагај, као да нешто „говори“ окупљеној гомили птица. Почео је да размишља – како се нашао папагај на московској улици? Можда је побегао својим власницима? И тако се родила идеја за цртани филм. 

Према заплету, папагај по имену Кеша живи са дечаком по имену Вова. Али, Кеша има гадан карактер; увек се свађа са својим власником и никад га не слуша. Птица редовно одлеће из Вовиног дома и упада у разне врсте несташлука, али се увек враћа и мири са Вовом.