Три најбоља совјетска истерна

Жанр вестерн филмова освојио је средином прошлог века цео свет. Холивудски филмови о каубојима, бандитима и Индијанцима Дивљег запада одушевљено су гледани у бројним земљама широм света, а у некима су покушавали и да сниме нешто слично.

Најуспешнији су у томе били Италијани са својим шпагети вестернима. Изузетно популарни били су и неки „црвени вестерни“ из земаља социјалистичког блока, посебно из Источне Немачке.

Слични филмови снимани су и у СССР-у. Само што је жанр вестерна на свој начин редефинисан, радња је са Дивљег запада друге половине деветнаестог века пребачена у Русију и време Грађанског рата, а прерије је заменила сибирска тајга, степе на југу Русије и пустиње централне Азије.

Тако је настао „истерн“ у коме је било и пушкарања са одметницима и, наравно, потера за златом. У улогама каубоја и Индијанаца нашли су се храбри црвеноармејци и подли противници совјетске власти из редова белогардејаца или централноазијских басмача.

И поред тога што у СССР-у термин „истерн“ није званично коришћен, у овом жанру снимљено је неколико десетина филмова. Препоручујемо вам три најбоља.

„Неухватљиви осветници“, 1967.

Година је 1920. Место југ Русије, захваћен Грађанским ратом. Четворица тинејџера који сањају о служби у Црвеној армији улазе у окршај са козацима, анархистима атамана Гната Бурнаша.

„Неухватљиви осветници“ су снимљени по канонима класичног вестерна са пушкарањима, потерама и класичном сценом пуцања у флаше и кригле пијаних разбојника у механи. Многе каскадерске сцене млади глумци који су играли осветнике снимили су сами, а пошто на снимању није било довољно људи морали су да се преоблаче у беле козаке и гоне сами себе.

Снимљена су два наставка филма, „Нове авантуре неухватљивих“, 1968. године и „Круна Руске империје“, или „Поново неухватљиви“, 1971. године.

Филм са енгелским титловима можете погледати овде.

„Бело сунце пустиње“, 1969.

Почетак двадесетих година прошлог века. Мало место на источној обали Каспијског мора над којим спроводи терор банда басмача Црног Абдуле. Нико се не усуђује да пружи отпор разбојницима док се не појави црвеноармејац Фјодор Сухов...

Снимање филма трајало је дуго и ишло тешко. Чланови комисија стално су критиковали поједине сцене, тражећи да се уклоне или поново сниме. А по завршеном снимању нису дозвољавали да „Бело сунце пустиње“ уђе у биоскопску дистрибуцију.

У том тренутку у читаву ствар се умешао Леонид Брежњев, и сам велики љубитељ вестерна. Филм се појавио у биоскопима и постао велики хит у народу.

За руске космонауте, као и раније за совјетске, филм „Бело сунце пустиње“ био је права амајлија. Космонаути су га гледали уочи полетања и носили копију у космос. Веровало се да ће на тај начин лет бити успешан.

Филм са енглеским титловима можете погледати овде.

„Свој међу туђима, туђ међу својима“, 1974.

Југ Русије, у годинама непосредно после завршетка Грађанског рата. Група белогардејаца оргaнизује напад на воз којим бољшевици превозе злато. Међутим, будући худе среће, опљачка их банда јесаула Брилова.

У потрагу за златом изгубљеним у гужви креће сарадник совјетских специјалних служби Јегор Шилов. Међутим, задатак компликује чињеница да колеге сматрају да је он сам умешан у пљачку.

„Свој међу туђима, туђ међу својима“ је редитељски првенац славног Никите Михалкова који је 1994. године овенчан Оскаром за „Варљиво сунце“ (најбољи филм ван енглеског говорног подручја). Михалков је себи доделио улогу шармантног негативца Брилова чији је лик био инспирисан шпагети вестернима са Клинтом Иствудом у главној улози.
Због несташице редитељ почетник који је снимао филм у колору није добио довољно филмске траке па је део сцена морао да доврши у црно-белој техници. На крају је то остало да прати филм као својеврсни курзиозитет.

„Свој међу туђима, туђ међу својима“ једним делом је сниман у Чеченији, а поједине чланове банде јесаула играли су мештани. По речима Никите Михалкова, они су му пре снимања прилазили и питали га: „Хоћете ли нам ви дати оружје или да ми донесемо своје?“.

Филм са енглеским титловима можетепогледати овде.