Како су у совјетско време спасене фреске из поплављеног манастира

Потопљени звоник у граду Каљазину у Тверској области, 200 км од Москве, веома је необична и упечатљива знаменитост. Многи туристи који га фотографишу за успомену не знају да се под водом крију остаци манастира у коме је некада живела велика обитељ.

Потопљени манастир

Макаријев манастир Свете Тројице основан је 1434. године, а његове главне камене грађевине појавиле су се у 16. веку. То је био споменик црквене архитектуре пре Петра Великог и духовни центар око којега је и никао град Каљазин.

Поред тога, овај манастир са својим моћним зидинама био је и сведок важних историјских догађаја. Чак је у Смутно доба одолео трупама Лажног Димитрија II. Многи цареви, од Ивана Грозног до Петра Великог и Александра II, долазили су да се поклоне моштима светог преподобног Макарија Каљазинског, оснивача овог манастира. А цар Алексеј Михајлович приложио је манастиру значајну суму новца.

Совјетска власт је 1920. године затворила Макаријев манастир. Као и у многим црквама и манастирима, у њему је основан завичајни музеј, а потом и прихватилиште за незбринуту децу и одмаралиште за раднике.

Већи део мананастира је 1940. године срушен а затим поплављен. Данас је остао само звоник, као и пар „манастирских острва“ која се виде изнад водене површине.

Иста судбина је задесила и део града Каљазина и многа друга околна села. Све је то урађено због изградње Угличке хидроелектране на Волги и Угличког вештачког језера. На поплављеној територији нашло се још око 30 старих цркава и манастира.

На сву срећу, из Макаријевог манастира су на време евакуисане јединствене древне фреске.

Скидање фресака са зидова

Средином 17. века најбољи царски иконописци осликали су цркву Свете Тројице Макаријевог манастира. Иконописци су на влажном малтеру осликали зидове цркве сценама из Старог завета. Међу њима су фреске „Изгнање из раја“ и „Изградња Вавилонске куле“.

Насликане су и веома ретке неканонске сцене везане за Пресвету Богородицу (на пример, како њени родитељи Јоаким и Ана одлазе из храма).

На фрескама су и сцене из Христовог живота, разни светитељи, па чак и манастирски приложник, цар Алексеј Михајлович.

Иконописци су такође приказали сцену Апокалипсе, која је прилично ретка у руском црквеном сликарству. Јединствена је и фреска „Коњ бели и коњ црни“. Све фреске су заузимале површину од око хиљаду квадратних метара и имале су изузетну уметничку вредност.

И спасавање фресака је било јединствен догађај. У децембру 1939. године запослени из Музеја архитектуре при Академији архитектуре СССР послати су у Каљазински манастир, који је већ био припремљен за рушење.

Они су на -30 степени Целзијусових у мрачном храму и без грејања целе зиме, све до фебруара 1940. године, скидали фреске са зидова. Радили су то на следећи начин: по ободу фреске резали су траку ширине 6-8 цм, затим су лагано чекићем одвајали малтер од камених зидова заједно са фреском. Са задње стране су постављали равне плоче са газом и скинуте фреске пажљиво полагали на под.

Затим су фрагменти на цирадама превезени чамцем на другу обалу Волге, у део Каљазина који није поплављен.

Тамо су у топлој Богојављенској цркви фреске постављане на нову подлогу, а дотрајали делови су поново лепљени.

Тако су стручњаци на челу са рестауратором Павлом Јукином спасли 150 квадратних метара фресака. Већи део је припао збирци Музеја архитектуре, а поједини фрагменти су послати у друге музеје и складишта.

Деценије рестаурације

Због рата те фреске никада нису биле изложене. Стајале су у складишту причвршћене на дрвеним решеткама. Рестаурација је почела тек након двадесетак година. Нова екипа за рестаурацију је 1967-1974 уклонила са фресака прљавштину и буђ. Испоставило се да су Јукин и његови иконописци додавали боју на изгубљене фрагменте са фресака како би оне што лепше изгледале за изложбу, па су нови рестауратори уклонили све накнадне интервенције.

Касније се испоставило да је током 1940-их за очување фресака коришћен лепак на бази брашна због чега је дошло до биоконтаминације површине. Појавиле су се и деламинације (подела на слојеве) и ломови. Тако је 1980-их почела нова вишегодишња фаза мукотрпне рестаурације под руководством Владимира Бурог.

Већи део спасених фресака је први пут јавно изложен 2020. године. Изложба „Каљазин. Фреске поплављеног манастира“ сада је део сталне експозиције Музеја архитектуре „А. В. Шчусев“ у Москви.