Зашто је совјетско руководство потaпaло неке старе руске градове и села?

Legion Media
У тежњи да изграде нову земљу бољшевици су често рушили стару Русију до темеља, а у појединим случајевима су је и потапали. На пример, многа села и поједини градови су потопљени приликом изградње акумулационог језера и хидроцентрале. Понекад се потопљена насеља накратко „врате” на површину...

Сваког лета у другу суботу августа трајект испловљава из пристаништа у граду Рибинску (260 км североисточно од Москве) у правцу Рибинског акумулационог језера, и понегде се зауставља да путници спусте венце на површину воде. То је годишњи скуп грађана града Мологе, потопљеног крајем 1930-их за време изградње Рибинског акумулационог језера. Тај град још увек памте они који су се родили у њему пре „потопа“.

Једнима срећа, другима несрећа

Панорама јужног дела Рибинског акумулационог језера.

Изградња Рибинског акумулационог језера је била оправдана као неопходан део система водних путева који спајају Балтичко море и Каспијско језеро. Наравно, тада се из Лењиграда (Санкт Петербурга) већ могло допловити у Астрахањ, али само у бродовима са малим газом. Државни комитет за планирање усвојио је 1935. године одлуку о стварању вештачког језера које је у том тренутку било највеће на свету.

У априлу 1941. године на Волги и Шексни су подигнуте бране. Потопљено је 5.000 квадратних километара, 663 села и град Молога, а делимично су потопљени и други градови. Пресељено је око 130.000 људи. Уништшена су велика пољопривредна добра и шуме. Бране су градили углавном затвореници Волшког затвора. У том затвору су завршили и они који су одбили да се иселе.

Град Молога ноћу.

„Као да је кроз Мологу прошао страшан разорни торнадо. Људи су мирно спавали не схватајући да ће се већ наредног дана њихов живот у потпуности изменити“, прича Јуриј Нестров, бивши житељ Мологе.

За Мологу се зна од 12 века. Она је у почетку припадала Ростовској кнежевини, да би у 14. веку припала Москви. Неколико година касније овај град је постао извор речне рибе за царску трпезу. Молога је 1777. године добила статус окружног центра. Град је имао манастир и неколико храмова, а такође кулу коју је пројектовао Андреј Достојевски, млађи брат чувеног писца. Крајем 1930-их је у њему живело око 7.000 људи.

Искушенице Леушинског женског манастира близу Мологе.

Стварање Рибинског акумулационог језера донело је велике патње житељима потопљеног подручја, али је, са друге стране, било и спас за хиљаде људи када је избио Други светски рат. Ово језеро је било од велике користи за транспорт када су нацисти зашли дубоко у територију Русије и блокирали многе пруге и путеве. Тада је Волга служила као најбржа саобраћајница за превоз терета из Урала и доњег тока Волге у централни регион Русије.

Рибинско акумулационо језеро је омогућило пролазак великих теретних бродова и евакуацију људи са окупираних територија. Поред тога, Рибинска хидроцентрала је у време нацистичке инвазије често била једини извор из кога се Москва снабдевала електричном енергијом.

Информација о потапању Мологе је дуго држана у тајности, чак је било опасно и говорити о потопљеном граду, да се људске несреће не би тумачиле као осуда совјетских власти и њених дејстава. Тек током 1980-их је прича о судбини овог града доспела у медије, а сада се бивши становници Мологе редовно окупљају.

Понекад ниво воде доста опадне, као што је било 1992-1993. Тада се бивши град може лепо видети. Када се то догоди, некадашњим житељима Мологе се пружа прилика да још једном кроче на своју родну земљу, да се прошетају познатим улицама, поседе на темељима својих зграда и посете гробове својих предака. Тамо где је некада стајао Храм Вазнесења Христовог сада стоји импровизовани споменик са натписом „Опрости нам, Молого“.

Кула у Мологи коју је пројектовао Александар Михаилович Достојевски.

„Ми смо све старији и све више мислимо о нашем потомству“, каже Николај Новотельнов, некадашњи житељ Мологе. „Жалосно је што нас је све мање и што Мологу не можемо да вратимо“.

Сваки надолазак воде, свако пролеће и отапање леда даје свој „допринос“ уништавању града, односећи последње његове остатке.

Када је реч о судбини Мологе треба поменути и извештај који је, наводно, 1941. године написао поручник Скљаров мајору Журину (обојица су били официри НКВД). Тамо је описано како су 294 житеља Мологе одбили да напусте град и како су се, тобоже, подавили када је град потопљен. Међутим, Молога је потапана постепено. Тек 1946. је била потпуно под водом, што је јасан доказ да је поменути документ фалсификат.

У појединим публикацијама се може видети скенирани снимак копије тог документа. Види се да је формат превише једноставан и није типичан за совјетске документе тог периода. Историчари су у архивима тражили његов оригинал, али нису наишли чак ни на трагове. Уосталом, чудно звучи да НКВД није у стању да евакуише тврдоглаве житеље Мологе. Свакако је било могуће приморати их на пресељење.

Звоник који служи и као светионик

Стари град Каљазин.

Поред Мологе под воду су отишла и многа насеља. Совјети су веровали у свемоћ индустрије и сматрали су да човек треба да покорава природу.

„Ми не треба да чекамо дарове од природе, наш задатак је да их сами узимамо“, рекао је совјетски научник Иван Мичурин, и те речи у потпуности одговарају совјетском схватању природе. Касније, током 1960-их, покренута је чак и несувисла иницијатива да се преокрене ток сибирских река ради наводњавања јужних подручја СССР-а.

Совјетска власт се током 1930-их трудила да изгради национални енергетски систем како би стимулисала раст индустрије. Многи градови су делимично или потпуно потопљени приликом реализације амбициозних пројеката изградње хидроцентрала: Весјегонск и Корчева близу Рибинског акумулационог језера, Пучеж близу Горковског акумулационог језера (Нижегородска област), Болгар близу Кујбишевског језера (Казањска област)... Најпрепознатљивији симбол руске Атлантиде је делимично потопљени звоник у Каљазину.

Звоник у Каљазину ноћу.

Каљазин је основан у 12. веку. То је био напредан трговачки и индустријски град на Волги, 190 км северно од Москве. Приликом изградње Угличке хидроцентрале и Угличког акумулационог језера потопљен је стари део града где се налазе историјска здања и споменици. Остао је само импозантни звоник срушеног Никољског храма.

Делује као да звоник израња из воде, али он у ствари стоји на острвцету које је остало нетакнуто како би звоник могао служити и као светионик. На овом месту Волга прави нагли заокрет тако да је светионик неопходан. Темељ звоника је ојачан током 1980-их, а 2016. године постављена су нова звона. Сада је звоник незванични симбол Каљазина и главна туристичка знаменитост до које се може стићи чамцем.

Место за туристе.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“