1. Ово је још један филм креатора глобалног хита „Ждралови лете“ који је освојио Велику награду у Кану 1958. године – прву и последњу за совјетску кинематографију.
Михаил Калатозов је започео своју редитељску каријеру 1920-1930-их са авангардним филмовима који су критиковани због „формализма“ – што значи да се тежи форми, а не садржају. Тада се ова политички опасна оптужба спочитавала свим интересантним редитељима, и Сергеј Ајзенштајн и Џига Вертов нису били изостављени. Време експеримената је прошло и од редитеља се тражило да направе „совјетски Холивуд“ – филмове разумљиве широком аудиторијуму. Дакле, Калатозов је буквално отишао у Холивуд, провео је неколико година у Америци четрдесетих година, успостављајући пословне контакте између биоскопских индустрија две земље.
Sputnik
Педесетих година редитељ се вратио активном раду. Једном у неколико година снимао је филм - сваки храбрији од претходног. Током ових година пронашао је свог главног сарадника, виртуозног сниматеља Сергеја Урушевског. Међу њиховим заједничким радовима су и два најпознатија: „Ждралови лете“, мелодрама у позадини Другог светског рата, и „Ја сам Куба“, филмска песма о кубанској револуцији која ће постати редитељев последњи филм. Године 1969. Калатозов је снимио велику совјетско-западну копродукцију под називом „Црвени шатор“ са Шоном Конеријем у улози истраживача Роалда Амундсена – и убрзо након тога напустио кинематографију.
2. То је без претеривања један од визуелно најинвентивнијих филмова у историји.
Ако бисмо укратко испричали радњу овог филма, могло би се учинити да је „Ја сам Куба“ стандардни антиамерички филм направљен за совјетску кинематографију. У четири приповетке препричава историју појаве револуционарног покрета на острву. У првом поглављу видимо беспослене Американце који су Кубу претворили у свој лични забавни парк, док сами Кубанци живе у сиромашним четвртима; сиромаштво приморава младе жене да се баве проституцијом. У другој приповеци, старији сељак у очају спаљује своју кућу и своју плантажу шећерне трске, заједно са жетвом, када сазнаје да ће му америчка компанија одузети земљу. У трећем и четвртом поглављу ситуација на острву се захуктава – улични сукоби прерастају у талас народног гнева који руши проамерички режим Фулхенција Батисте.
Михаил Калатозов/Mосфильм, ICAIC, 1964.
Међутим, његова бриљантна визуелна форма – изузетна црно-бела слика и невероватни углови – претвара пропагандни комад у песму о споју човека и природе. Небо, густиш трске, отрцане колибе и снежно беле вишеспратнице претварају се у јунаке филма, једнаке људима. У филму постоји само један главни лик. То је сама Куба; чујемо њен (женски) глас како чита монологе у позадини између кратких прича. На пример овај: „За вас [Американце], ја сам казина, барови, хотели, бордели. Али, ја сам и руке деце и стараца.“
Михаил Калатозов/Mосфильм, ICAIC, 1964.
Да би постигли потпуну емоционалну уроњеност гледаоца, сниматељи су све снимали држећи камере у рукама. Камера у филму је невероватно мобилна, креће се глатко и као да крши све законе физике – уздиже се високо, а затим глатко зарања, чак и урања у воду. Не више од пет минута снимања стане на један колут филмске траке; аутори су максимално искористили време које им је дато, често снимајући дугачке сцене у једном потезу, без пауза. Свако од таквих снимања је педантно припремљено и укључивало је употребу различитих техничких уређаја.
Прошло је више од пола века, а „Ја сам Куба“ до данас задивљује публику. Хипнотишући је и очаравајући је.
3. На Куби га је снимила велика међународна екипа. У филму нема ниједног совјетског глумца.
Јевгениј Јевтушенко је био један од сценариста – сматран је најпознатијим совјетским песником из ере Хрушчовљевог „отопљавања“ и омиљен у просовјетској јавности далеко изван своје земље. Италијански редитељ-комуниста Пјер Паоло Пазолини озбиљно је разматрао Јевтушенка за улогу Христа у његовом филму „Јеванђеље по Матеју“. Песник је неколико година живео на Куби, где је писао новинске чланке, стихове и песме. Чак је и лично упознао Фидела Кастра и Че Гевару.
Михаил Калатозов/Mосфильм, ICAIC, 1964.
Кубански сликар Рене Портокареро био је један од сценографа филма „Ја сам Куба“, који је комбиновао необарок и надреализам у својим сликама. Очигледно, захваљујући њему, сабласна и елегантна плесна сцена у првој приповеци данас делује као фрагмент непознатог филма Дејвида Линча. Жан Буиз, један од најбољих француских споредних глумаца, који је радио са Жан-Жаком Аноом и Ликом Бесоном, глумио је америчког колекционара напрсних крстова у истој приповеци.
4. Премијера филма „Ја сам Куба“ 1964. прошла је незапажено. Филм је поново откривен тек 1990-их захваљујући Скорсезеу и Кополи.
Филм је прошао неславно на благајнама, и на Куби и у СССР-у. Јевтушенко, један од његових креатора, повезао је неуспех на благајнама са разочарањем самих Кубанаца у револуцију – романтично обојен филм био је у директној супротности са суморним свакодневним животом обичних људи (да би избегла глад, влада је морала да уведе бонове за храну). Совјетски гледаоци такође нису показали велико интересовање. С једне стране, филм се показао превише авангардним; с друге стране, филмски критичари су закључили да је доста ствари у њему већ виђено. У часопису „Уметност филма“ наводи се да Урушевски понавља открића која је направио у свом претходном ремек-делу „Ждралови лете“. Филм је брзо заборављен скоро одмах након премијере.
Михаил Калатозов/Mосфильм, ICAIC, 1964.
Његова права слава стигла је скоро 30 година касније. Залагањем ентузијаста филм је откривен и по први пут приказан америчким гледаоцима 1992. године на фестивалу у Телурајду, и постигао је велики успех. Друго емитовање догодило се следеће године на фестивалу у Сан Франциску. Две највиртуозније сцене изазвале су овације. Једна америчка компанија откупила је права за филм и, уз подршку двојице обожаватеља филма – редитеља Мартина Скорсезеа и Френсиса Форда Кополе – рестаурирала га је и пустила у биоскопе и на VHS. Бразилски редитељ Висенте Фераз снимио је документарац под називом „Ја сам Куба: Сибирски мамут“ о томе како је настало заборављено ремек-дело.
5. Неки кадрови могу изгледати познато, јер филм се често цитира у модерној кинематографији.
Једна од најпознатијих сцена филма, када камера кружи око такмичења у лепоти и урања у базен – директно је репродукована у филму „Ноћи Бугија“ (1997) Пола Томаса Андерсона и у анимираној серији „Боџек Хорсман“ (2014-2020). Сцена са певачицом која наступа у ресторану поновљена је у једној од епизода серије „Чудесна госпођа Мејсел“ (2017-2023). Како је сам Скорсезе признао, један од његових најбољих филмова, „Казино“ (1995), снимљен је под снажним утицајем овог совјетско-кубанског филма. Позната је Скорсезеова изјава тих година: „'Ја сам Куба' је филм који нас тера да се стидимо свега оног што данас снимамо“.
Михаил Калатозов/Mосфильм, ICAIC, 1964.
„Ја сам Куба“ се често налази на различитим листама најбољих филмова у историји кинематографије. На пример, ремек-дело Калатозова и Урусевског заузело је 825. место на Гардијановој листи „1.000 филмова које треба видети пре него што умрете“, 688. место у „Топ 1.000“, према Њујорк Тајмсу, док је у „Топ 500“ часописа „Empire“, заузео је 112. место – боље од „Кад јагањци утихну“ (1991) и „Седам“ (1995).