О самом иконописцу зна се изузетно мало. Родио се у Московском кнежевству или Новгороду између 1340. и 1370. године, а замонашио 1405. године у Спасо-Андрониковом манастиру. Проглашен је за свеца. Заједно са Теофаном Грком и Прохором Городецим осликавао је Благовештенски сабор Московског кремља. У Успенском сабору у Владимиру радио је фреске на којима је осликавао апостоле и анђеле, као и Страшни суд. Управо овде, у срцу Владимирско-Суздаљског кнежевства, Андреј Рубљов је урадио једну од најранијих копија Владимирске иконе Мајке Божије. Његова најпознатија икона „Тројица“ рађена је за иконостас Тројицке цркве Тројице-Сергијеве лавре.
Дуго времена скоро цела икона била је прекривена скупоценим оковом. Када је 1904. године он скинут и када су уклоњени трагови недавних интервенција, пред рестаураторима се указала блистава златна позадина и јарка одећа анђела. Древна икона се налазила у Третјаковској галерији од 1929. до ове године, када је предата Руској православној цркви.
Византијски мајстор дошао је у Новгород 1370. године. Његове иконе одликовао је препознатљив ауторски стил. Фигуре светитеља биле су изузетно крупне, а светлосни акценти доприносили волумену икона. Грк је радио на фрескама новгородске Спасо-Преображенске цркве. Можемо једино да замислимо колико су грандиозно изгледале, будући да су сачувани само фрагменти, међу којима је лик Спаса Сведржитеља на куполи. Теофан Грк осликавао је Архангелски и Благовештенски сабор Московског кремља. Верује се да је урадио и Донску икону Мајке Божије коју су Козаци уочи Куликовске битке поклонили Дмитрију Донском.
О овом мајстору зна се много мање него о Рубљову, о чему сведоче сачуване фрагментарне белешке. Највероватније да се родио у граду Городец или био монах Городецког манастира. Прохор се сматра учитељем Андреја Рубљова. Заједно са легендарним иконописцем и Теофаном Грком радио је на фрескама Благовештенског сабора Московског кремља. Приписују му се и иконе посвећене Христовом и Богородичином земаљском животу, међу којима је и „Тајна вечера“. Ова икона настала је неколико деценија пре чувене Леонардове фреске.
За разлику од Теофана Грка и Андреја Рубљова, Дионисије није био монах. Први световни иконописац потицао је из лозе Чириков, потомака хордског царевића Петра. Он је добро знао колико његов рад вреди. За иконостас Успенског сабора добио је за то време незамислив новац, сто рубаља. Рад, нажалост, није сачуван. Али се могу видети чудесне иконе и фрескопис Рождественског Ферапонтовог манастира, као и драгоцена икона Мајке Божије Одигитрије коју је Дионисије осликао на дасци грчке иконе озбиљно оштећене у пожару у московском Вазнесенском манастиру.
Не зна се одакле је био родом Данил Чорни и када се упознао са Андрејем Рубљовом, али су иконописци радећи заједно створили фреске чудесне лепоте. Тако се, рецимо, Данилу Чорном приписује фреска „Аврамово наручје“ у Успенском сабору у Владимиру.
Као и иконописац „Тројице“ Данил је изабрао монашки живот у Спасо-Андрониковом манастиру. У епидемији куге која је Москву захватила 1430. године прво је страдао Андреј Рубљов, а затим и Чорни.
Животопис првог руског иконописца налазимо у зборнику прича о оснивању Кијевско-Печерског манастира. Иконопис је учио од раног детињства и био укључен у рад на мозаику Успенског сабора Кијевско-Печерске лавре. Говорило се да његови радови поседују чудотворна својства. Постоји легенда да се Алипију пред сам крај живота, када већ није могао да држи четкицу у рукама, појавио анђео и насликао икону уместо њега.
„Анђео слика икону за блаженог Алипија, иконописца печерског“, Василиј Рајев
Ушаков је почео у Сребрној палати Кремља, у којој су прављени црквени предмети и предмети за свакодневну употребу и накит, и где је цртао шаре и иконе. После тога постао је руководилац Оружејне палате. Управо Ушаков је осмислио рад артеља, сваки уметник био је задужен за одговарајући сегмент, па су тако неки радили одећу и позадину, док су други сликали лица или осмишљавали композицију иконе. Московски мајстор успео је не само да сачува традицију локалне школе, него и да усвоји западни иконописачки стил. Могуће да су његове иконе зато врло реалистичне. Такав је његов „Спас нерукотворни“ који је урадио за цркву Тројице у Никитницима.
Такође, осмислио је своје виђење иконе Мајке Божије Владимирске, „Распростирање стабла руске државе“ на коме из Успенског сабора у Кремљу израста стабло на чијим су гранама, у медаљонима, приказани московски светитељи, а у дну, иза кремаљских зидина стоји цар Алексеј Михајлович са својом породицом.
Онима који први пут долазе у Преображенски сабор Спасо- Јефимјевог манастира у Суздаљу и виде његове фреске чиниће се да их патина времена није ни дотакла и да су прикази апсолутно живи. Такав утисак остављају радови мајстора Гурија Никитина.
Своју вештину брусио је радећи у костромском артељу који је често позиван да ради у Москви, између осталог, на фрескама Архангелског сабора у Московском кремљу, где је руководилац радова био Симон Ушаков. Ненадмашни колориста Никитин је иза себе оставио невероватно живе и богате фреске у јарославском храму Пророка Илије, Тројицком сабору переславског Даниловог манастира и ростовског Успенског сабора.
Мајстор-иконописац и наследник Симона Ушакова у Оружејној палати, Зубов је служио за време цара Михаила Фјодоровича, Алексеја Михајловича и браће Петра и Ивана Алексејевича. Он је радио по најважнијим поруџбинама тог времена. Осликао је нове иконе за Успенски сабор Московског кремља, иконе и фреске у Новодевичјем и Донском манастиру. Зубов је аутор првог руског портрета на коме су приказани цареви Михаил Фјодорович и Алексеј Михајлович испред лика „Спаса нерукотворног“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
