Пронаћи књигу са срећним крајем у руској књижевности је изазов. Већина познатих романа не завршава добро. Или, чак и ако на крају постоји трачак наде, већина ликова би пре тога била мртва или много патила. Па чак ни права љубав никада није срећна или лака.
Многе књиге приказују суморан живот или суморне људе у суморним околностима и пејзажима. Мрачни градски пејзажи, сиромаштво, људи који пате од самовоље и немилосрдности својих газда.
Сетите се било које књиге руске књижевности коју сте прочитали... Кладимо се да ће бити убиства, физичког насиља... Сељак убија свог пса („Муму“ Ивана Тургењева), пријатељ убија пријатеља у двобоју због жене („Евгеније Оњегин“ Александра Пушкина, „Херој нашег времена“ Љермонтова), син убија оца (Фјодора Достојевског „Браћа Карамазови“), жена убија свог мужа, таста, па чак и малог нећака („Леди Магбет Мценског округа“ Николаја Лескова). Да не спомињемо још романа у којима се људи убијају...
Обично је то неоправдано насиље које нема граница и смисла. А читалац остаје фрустриран и престаје да верује у човечанство, мислећи да су особине и агресија свуда, на сваком ћошку.
Док Николај Гогољ ревитализује све несвете силе, пунећи своја дела правим злом, показујући да је свуда око нас. Језиво!
Шта треба да научи жена која чита „Ану Карењину“? Да жртвује све и себе за љубав? Деценијама су савремене жене поучаване феминизму, једнаким правима и потреби за самоостварењем. И како би, забога, требало да се осећају након читања класичног дела о жени која се убија а да није пронашла мир у љубави?
Коначно, руска књижевност 19. века је понекад веома компликована за разумевање. Многе животне реалности једноставно више не постоје, и зато што се све то дешавало давно и зато што је то била друга земља, Руско царство, које су бољшевици уништили са свим детаљима племићког и сељачког живота. Младог богаташа који не ради нигде и којем је друштвени живот досадан, као Јевгениј Оњегин, није могуће замислити ни у 20. веку, а камоли у 21.
Претерано размишљање и анксиозност су неки од главних проблема наше генерације који људе одводе психологу. А руска књижевност не даје ништа осим што подгрева ова осећања!
Ликови не размишљају о томе како да боље уреде свој живот, не размишљају много о зарађивању новца или изградњи породице. Не, они размишљају о томе како се овај свет врти и њиховој улози у томе. Јадног студента Родиона Раскољникова из „Злочина и казне“ занима само да ли има глас на овом свету. И бори се са чињеницом да није неко ко доноси велике одлуке. И да би доказао да има право да нешто промени... он убија старицу!
У међувремену, неки романи су само затрпани моралисањем, питањима части и достојанства, као и традиционалним православним погледом на живот. Толстој вам предлаже да одустанете од секса и забаве и да се посветите служењу другим људима и бризи о њиховим гресима и потребама. И сваки брак сматра лажним уговором између двоје пожудних људи.
На крају, кажу да морате више да мислите о другима него о себи, замерају вам што сте лењи (као „Обломов” Ивана Гончарова) или што имате слабости (на пример, коцкари у делима Александра Пушкина и Фјодора Достојевског).
У Русији се шале да ученице које читају „Рат и мир“ прескачу ратне сцене, а дечаци приказе балова и сањарења Наташе Ростове о љубави. Понекад (а то није само одлика Лава Толстоја), руски аутори су једноставно превише речити. Они више пута жваћу исте појмове и мисли у много различитих речи. Оно што би се могло рећи једноставним кратким фразама, претвара се у поглавља. И њихов опис природе који траје страницама!
Савремени корисник друштвених мрежа више није у стању да упија тако дугачке текстове и толико информација које немају практичну корист.
Па ипак, није случајно уврежено мишљење да су Толстој, Достојевски и други били генијалци. Јер јесу: 20 мудрих цитата руских писаца
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу