10 најважнијих слика руског мајстора Василија Сурикова
„Поглед на споменик Петру I на Сенатском тргу у Санкт Петербургу“ (1870)
Суриков је рођен у Краснојарску и од раног детињства је показивао таленат за цртање. Породица није имала новца да га школује у главној сликарској школи у земљи – Санктпетербуршкој академији уметности. Зато је дечак завршио локалну школу и запослио се као писар у управи губерније. Игром случаја његове цртеже је видео краснојарски мецена и произвођач злата Петар Кузњецов. Он је Сурикову платио школовање на Академији. Кузњецов је откупио и прву озбиљну слику уметника „Поглед на споменик Петру I на Сенатском тргу у Санкт Петербургу“.
„Добри Самарићанин“ (1874)
Као што и приличи студенту Академије, Суриков је руку тренирао на библијским сижеима. На слици „Добри Самарићанин“ приказан је тренутак у причи када се добри Самарићанин надвија над човеком кога је снашла невоља како би му помогао. Пустињски пејзаж Суриков је насликао на основу својих етида начињених лети у врелим степама јужног Сибира.
За слику је уметник добио малу златну медаљу Академије уметности и у знак захвалности поклонио ју је свом мецени Кузњецову.
„Јутро пред погубљење стрелаца“ (1881)
Ово огромно платно (2,1 x 3,7 метара) је прво дело Василија Сурикова на тему руске историје. Са овом сликом је први пут учествовао на изложби передвижника, где ју је одмах откупио колекционар Павел Третјаков.
Суриков је приказао један од преломних тренутака у историји. На јесен 1698. године по наређењу Петра I погубљени су стрелци који су подигли побуну. Погубљење још није почело, али вешала су већ постављена на Црвеном тргу у Москви, а клонули стрелци, њихове жене и деца скрхани су од туге. Стара Русија је на овој слици супротстављена новој Русији европског типа коју је донео Петар I.
Идеја за ову слику настала је након прве посете Црвеном тргу. Уметник је интензивно доживео тај тренутак у историји. Слика је препуна историјских детаља у одорама и објектима око приказаних ликова.
Детаљнију анализу прочитајте овде.
„Меншиков у Берјозову“ (1883)
И ова слика је са одушевљењем дочекана на изложби передвижника. Поново ју је Третјаков откупио. Суриков је насликао још један важан тренутак из руске историје. Некадашњи утицајни сарадник Петра I Александар Меншиков је после смрти свог заштитника врло брзо завршио у прогонству у сибирској забити.
Родом из Сибира, Суриков се заинтересовао за причу о његовом паду и за Меншиковљев карактер кога такво понижење није сломило. На платну велможа изгледа моћно чак и док седи у малој колиби у Сибиру, када се због снега и мећаве не може изаћи напоље. Сликар је на идеју за ову слику дошао сасвим случајно. Једном приликом седео је са породицом за столом по олујном времену чекајући да киша стане и одједном угледао пред собом Меншикова као живог са свим детаљима.
Суриковљева жена Јелизавета послужила је као модел за Меншиковљеву ћерку која му седи крај ногу.
„Бољарка Морозова“ (1887)
Још једна историјска епизода послужила је као основа за данас вероватно најпознатије Суриковљево дело. Од детињства у Краснојарску он је пратио живот старовераца и био импресиониран тиме како потомци верника некад протераних у Сибир настављају да живе чувајући своје обичаје и како је непоколебљива њихова вера.
Бољарка Морозова је била једна од њих. Суриков је због херојској приказа њеног лика чак био оптужен да пропагира црквени раскол, јер чак и у оковима она на слици подиже руку са два прста, што је био знак старовераца, противника црквених реформи из XVII века.
Моделе који су му били потребни уметник је пронашао у народу – у манастирима и на гробљима дуго је правио етиде, покушавајући да постигне веродостојност. Суриковљева тетка је послужила као прототип за лик Мозорове.
Огромно платно димензија 3 x 5,8 метара откупио је Павел Третјаков и до данас ова слика и припремне етиде за њу заузимају посебно место у Третјаковској галерији.
Више о овој слици прочитајте овде.
„Заузимање снежног градића“ (1891)
Тридесетогодишњи Суриков се 1878. године оженио Јализаветом Шаре. Прелепа племкиња била је 10 година млађа од њега и говорила је руски са незнатним француским акцентом. Уметник је био безумно заљубљен у њу и приликом удварања збуњен као дете. Међутим, Јелизавета, која је сликару подарила две ћерке, била је врло слабог здравља. Патила је од реуматизма и болести срца. После десет година брака је преминула, а Суриков је пао у очајање. Према сећањима његових ћерки, стално је плакао, читао Библију и често одлазио на гробље.
„Заузимање снежног градића“ било је прво платно које је Суриков насликао након што је изашао из депресије. Раздрагано, препуно животне радости, оно се издваја међу његовим мрачним историјским сликама. Обичај „Заузимања снежног градића“ Суриков је у Сибиру гледао сваке године на празник Масленицу. Као модели за ликове на слици послужили су многи његови рођаци и познаници. За ову слику Суриков је добио бронзану медаљу на Међународној изложби у Паризу 1900. године.
„Јермак Тимофејевич осваја Сибир“ (1895)
На највећем Суриковљевом платну (2,85 x 5,99 метара) два главна предмета његовог интересовања нашла су се заједно: козаци и Сибир. Уметник је узоре за ликова козака пронашао на Дону, у Хакасији је сликао Татаре, а на северу Сибира пејзаж за слику.
Платно је представљено на изложби передвижника, високо га је оценио Иља Рјепин, истакавши потресан утисак који слика оставља на посматрача. Суриков се већ био договорио са Третјаковом о продаји овог дела, али Николај II је сматрао да „ова слика траба да буде национална и изложена у националном музеју“, па ју је откупио за рекордну суму када се ради о руском сликарству од 40 хиљада рубаља за Руски музеј у Петербургу. Суриков је Третјакову поклонио мању копију.
„Прелазак Суворова преко Алпа“ (1899)
Платно је насликано поводом 100-годишњице чувеног Суворовљевог похода. Суриков је приказао прелазак преко врха Паникс. Седамдесетогодишњи војсковођа на белом коњу изгледа као прави народни херој, а његови војници-богатири разиграно се спуштају низ стрме падине. Слику која на тако привлачан начин приказује славну ратничку прошлост такође је откупио Николај II.
Суриков се озбиљно припремао за израду ове слике. Отпутовао је у Швајцарску како би насликао етиде, проучавао је војне униформе. Модел за лик Суворова пронашао је у козачком официру у пензији из Краснојарска. А ипак се на слици могу уочити извесна одступања од стварности. Између осталог, стручњак за ратне сцене Василиј Верешчагин је скренуо пажњу да коњ у реалности никада не би пришао тако близу литици, као и да би војници приликом силаска низ планину скинули бајонете.
„Степан Разин“ (1906)
На једној од последњих и најколосалнијих Суриковљевих слика приказан је млади козачки атаман Степан Разин како плови Волгом после успешног похода. Док се његови саборци опијају и предају весељу, он седи сам, замишљен и невесео, окружен опљачканим благом (као да размишља о томе како да ослободи руски народ).
Суриков је и сам потицао из козачке породице, па је ова тема за њега била посебно важна. Сматра се чак да се на Разиновом лицу могу препознати црте самог сликара. На првој скици Суриков је приказао и персијску кнегињицу коју је Разин отео приликом похода. Према једној верзији, у њеном лику уметник је хтео да прикаже своју покојну жену. Међутим, касније је одустао од приказа кнегињице. А ако би га неко запитао где је она на слици, одмахивао је руком, показујући кругове на води и говорећи да ју је Разин већ удавио.
„Принцезина посета женском манастиру“ (1912)
Сурикова је инспирисала књига Ивана Забелина „Свакодневица руских царица“ (1869). На сликара је посебан утисак оставило то што су жене царске породице у Старој Русији биле праве заточенице, које су читав живот проводиле иза зидина палате. А ако се за њих не би нашао достојни младожења, чекао их је само један пут: у манастир. Румено принцезино лице, њене одоре и кокошник извезени златом и украшени драгим камењем издвајају се, оштро контрастирајући са црним монашким мантијама.
За слику је позирала сликарева унука – Наталија Кончаловска (ћерка сликара Петра Кончаловског и мајка редитеља Андреја Кончаловског и Никите Михалкова).
Велика изложба дела Василија Сурикова поводом обележавања 175 година од сликаревог рођења одржава се у згради „Бенуа“ Руског музеја до 13. маја 2024. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу