Димензије ове слике су 2,1 x 3,7 метара. Било је то прво дело Василија Сурикова на тему руске историје и његово прво велико платно које је приказао јавности. „Његова [Суриковљева] појава у уметничком свету са сликом 'Погубљење стрелаца' била је запањујућа. Нико није почео на тај начин. Он се није дуго припремао, није се прилагођавао, него се као гром обзнанио са овим делом“, овако је излагање дела описала Александра Боткина, ћерка колекционара и оснивача Третјаковске галерије Павла Трејтакова.
Слика је први пут представљена 1881. године у Санкт Петербургу на IX изложби групе руских уметника познате као „передвижници“. Павел Третјаков ју је прикључио својој колекцији, одневши платно директно са изложбе.
Војска „стрелаца“ појавила се још за време Ивана Грозног у XVI веку. Она је била део регуларне војске. Стрелци су бирани између слободних становника села и приградских насеља. У службу су примани најспособнији момци, због чега су стрелци имали репутацију елитне војске. Понекад су их поредили са јаничарима у Османској империји или са француским мускетарима.
Служба у стрелцима је била доживотна, а касније је постала наследна. Стрелци су живели одвојено од осталог становништва у својим насељима, а за своју оданост цару и држави добијали су плату у новцу, као и различите повластице: бесплатан хлеб, тканине, судске и пореске олакшице. Њихови знаци распознавања били су посебан крој кафтана и капа са ободом од крзна, као и поседовање ватреног оружја.
Управо њих је цар упућивао у многе војне кампање у саставу пешадије – од похода на Казањски канат 1552. године па до Северног рата 1700-1721. године. Али стрелци су уједно били познати и као они који гуше народне побуне. За време цара Алексеја Михајловича њихов положај је постао максимално привилегован. Сматрали су се за главно упориште старог уређења. Али за време Петра I све се променило.
Крајем XVII века побуне су биле редовна појава. Узрок томе је била реформаторска активност Петра I – радикална и сурова – која је захватила све слојеве друштва. Стрелци нису били изузетак.
У то време њихова плата је била веома скромна. А Петрове реформе у циљу европеизације земље погоршале су њихов и тако тежак положај: над њима су постављени пуковници из реда странаца који су их, по њиховом мишљењу, угњетавали, презирали и задржавали њихову плату. Као нове елитне јединице издвојили су се „пукови новог типа“ које је Петар уредио према европском моделу, док су стрелци постали нека врста градске полиције.
Стрелци су упутили званичну жалбу у којој су обећали да ће се обрачунати са својим руководством, ако се „на врху“ нико не позабави њиховим проблемима. Али питање није било решено. И 1698. године, док је Петар био у Европи, четири стрељачка пука (око 2,2 хиљаде људи) организовала су побуну. Њу су угушили поменути „пукови новог типа“.
Цара је устанак веома погодио. Он га није доживео као социо-економски протест, него као покушај државног удара, који је извела његова сестра и некадашња регенткиња принцеза Софија. Петар је сматрао да је управо она подстакла стрелце на побуну. Због тога је одлучио да их подвргне суровим репресијама, при чему је и сам учествовао у мучењима, извлачећи сведочења против мрске му Софије. После мучења 799 стрелаца је јавно погубљено. Део њих смрт је дочекао у Москви на Црвеном тргу.
Суриков је насликао рано јутро уочи погубљења стрелаца на јесен 1698. године. Место догађаја је Црвени трг у Москви. Осуђени су изведени на Лобно место, вешала су већ постављена дуж зидина Кремља. Шарена разнородна гомила, коју су чинили стрелци (одевени у беле кошуље осуђеника на смрт), њихове породице и обични радозналци, супротстављена је строју Петрових војника и самом цару.
„На својој слици нисам приказао крв, и погубљење још није почело“, рекао је Суриков. Сликар у сижеу о погубљењу намерно није приказао ниједног обешеног како не би скренуо пажњу са оног најважнијег: изузетног историјског тренутка. Заједно са учесницима те побуне у неповрат је одлазила читава једна епоха – Стара Русија. На њено место долази нова држава европског типа.
У XIX веку су слике на историјске теме биле популарне, али су реализоване у академском стилу, са помпезном и театралном композицијом. Суриков је био против таквог академизма и залагао се за веродостојност, што га је издвајало међу масом уметника.
Док је радио на слици, подробно је проучио старинску одећу и детаље окружења из тог доба, консултовао изворе и читао дневнике савременика ових догађаја. Између осталог, како би што верније дочарао атмосферу од пре 200 година, сликар је користио дневник Јохана Корба, секретара аустријског амбасадора и сведока погубљења стрелаца. Цара је насликао према постојећем портрету. За све остале ликове на слици је пронашао моделе.
Важан детаљ представљају упаљене свеће у рукама стрелаца. Према речима уметника, тај призор - свећа упаљена по дану – код њега се везује за трагедију, смрт и безизлазност (дању се свеће пале само на сахрани). Он је много година у себи носио ову слику, док је није оваплотио на платну. „Желео сам да ти пламенови светле... зато сам целокупној слици дао нијансу запрљаности“, записао је он. Управо свеће које горе у рано јутро у посматрачу буде немир.
На слици нема „празног простора“, гомила заузима практично четири петине платна. Зато се чини да је слика запањујуће неорганизована. Али гомила и јесте њен главни јунак. Суриков је слике овог типа називао „хорске“. Са леве стране људску гунгулу „крунише“ Храм Василија Блаженог, који симболизује стару Русију. С десне стране строј војника и цар су отелотворење строге дисциплине и државе. Тај раскол друштва и државе на слици премошћују суочени погледи Петра и риђобрадог стрелца.
Али истовремено посебно су значајни ликови стрелца који одлази на погубљење и војника у униформи који га придржава. Како каже историчар уметности Иља Доронченков, ако би се њих двојица издвојили из контекста слике, могло би се помислити: то су два друга који се враћају кући и један другог срдачно и пријатељски придржавају. То указује на осећање да народ подељен вољом историје истовремено остаје јединствен, што је „запањујућа карактеристика Суриковљевог платна“.
Према његовом сопственом признању, уметник је о стрелцима размишљао приликом путовања из Петербурга у Сибир, одакле је родом. А када је отишао у Москву и изашао на Црвени трг, сви ликови су се појавили пред њим до најситнијих детаља: „Зауставио сам се недалеко од Лобног места, загледао се у обрисе Василија Блаженог, и одједном се у мојој имагинацији уздигла сцена погубљења стрелаца, и то тако јасно да ми је срце залупало. Осетио сам да ће, ако насликам то што сам угледао, то бити изузетна слика.“
Суриков је на платну радио три године и није се бавио другим темама. Радио је тамо где је живео, у малом стану у Зубовском булевару. У малој соби са ниским прозорима слика је била постављена готово по дијагонали, и када је Суриков радио на једном делу слике, није могао да види други њен део. А како би је сагледао у целини, морао је да посматра из друге собе. Ноћу је сањао погубљења и веома дубоко је проживљавао то што је сликао.
Критичари су слици дали веома високу оцену, што је уметника подстакло да настави да истражује драматичне догађаје из руске историје. После „Стрелаца“ је осамдесетих година XIX насликао још два монументална платна, која се понекад спомињу као део његове историјске трилогије: „Меншиков у Берјозову“ (1883) и „Бољарка Морозова“ (1887).
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
