„Легија странаца” Ивана Грозног: Професионалци у редовима руске армије

Плаћеници су одавно били присутни у руској армији, али почев од краја 15. века почели су да играју још важнију улогу. Начин ратовања је временом постао сложенији, тако да су Русији били потребни вешти војни стручњаци из земаља које су већ увеле савремену технологију ратовања. Тако су и Руси почели да регрутују војнике на Западу.

Страни војници су похрлили у Русију када је Московска кнежевина почела да прераста у руску централизовану државу (друга половина 15. века, за време владавине цара Ивана III). Ова новоформирана држава је задржала два традиционална правца руске безбедносне политике – заштиту од најезди номадских племена на југу и борбу против моћног противника (тада је то била Државна заједница Пољске и Литваније) на западу. За све то је било неопходно створити јачу и модернију војску.

„Аристотел“ и производња топова у Русији

Човек који се понекад карактерише као први западни најамник у Русији био је италијански инжењер и архитекта Ридолфо „Аристотел“ Фјораванти. Он је у Русији посебно познат по томе што је пројектовао Успенски храм у Московском кремљу, као и зидине и куле Кремља. Мање је познато да је он основао и фабрику бронзаних топова у Москви.

„Фабрика топова на реци Неглинци“, Аполинариј Васњецов.

А. Свердлов/RIA Novosti

Фјораванти је учествовао у неколико војних похода Ивана III као руководилац артиљерије. Појединци сматрају да је артиљерија московске државе била најбоља у Источној Европи онога доба управо захваљујући улози „Аристотела“ и других италијанских војних инжењера.

Када је Иван IV (Грозни), унук Ивана III, ступио на престо средином 16. века, Русију су запљуснули страни војни стручњаци. Цар се сурово обрачунавао са сваком стварном и потенцијалном опозицијом, али је предузимао и војне походе на Исток и на Запад. У ту сврху је увео прве редовне јединице у армији под називом „Стрелци“. У сталним ратовима Иван IV се у великој мери ослањао на западне војне стручњаке. При крају његове владавине, 1584. године, европски професионалци су бројали 4-5 хиљада војника од укупно 100.000 колико их је било у руској армији.

„Благословено царство Небескога Цара“. Руска икона око 1550-1560. Ова икона се по традицији третира као алегоријски приказ опсаде Казања од стране трупа Ивана IV.

Третјаковска галерија.

Прва руска флота

Иван Грозни је био први руски монарх који је у биткама са Пољском и Шведском покушао да премести борбена дејства на отворено море. Он је на Балтичком мору основао прву руску флоту. За команданта је поставио странца, данског адмирала чији штаб је био у тек освојеној луци Нарве. Флота Ивана Грозног 1570. године састојала се од шест бродова чије су посаде чинили углавном дански и немачки плаћеници.

Флота Ивана IV била је прилично успешна у борби против пољских и шведских бродова.

Global Look Press

Флота је била прилично успешна у борби против пољских и шведских бродова. Међутим, ускоро је Данска заузела руску флоту, можда у страху да ће Русија учврстити своје позиције на Балтику.

Пукови „новог кова”

За време Ивана Грозног тек је почео да се повећава број страних професионалних војника који су ратовали под барјаком Русије. Прва два цара нове династије Романов, која су владала у 17. веку, наставила су политику позивања западних професионалних војника и допунили је темељитим реформама руске армије. Михаил I Романов и његов син Алексеј I пажљиво су пратили догађаје везане за тридесетогодишњи рат у Европи и покушали су да увезу комплетну структуру тадашњих западних војних организација. Тако су се у Русији појавили пукови „новог кова“.

Армија цара Михаила I. „Улазак цара Михаила Фјодоровича у Москву 2. маја 1614. године“, из ризнице Државног историјског музеја у Москви.

RIA Novosti

Они су имали сталне војне јединице, за разлику од раније праксе формирања добровољачких одреда које су чинили племићи, и то само у случају рата. Такве пукове је имала и пешадија и коњица. На челу тих јединица су већином били странци.

Борци новоформираних пукова.

Public Domain

Средином 17. века професионални војници из иностранства командовали су половином коњичких пукова. У пешадији је присуство плаћеника било још упадљивије – они су били на челу свих осам пукова. Те јединице су се показале као ефикасне, тако да је временом и цела армија организована на исти начин.

Шкотланђани у руској армији

Међу најамницима тога доба био је и Џорџ Лермонт из Шкотске. Он је био коњички официр. По доласку у Русију узео је име Јуриј Андрејевич Љермонтов. Најпознатији представник те породице је био песник 19. века Михаил Љермонтов. Шкотланђанин је био и Томас Далиел, активни учесник Енглеског грађанског рата. Он је био одговоран за припрему руских војника за нове пукове током 1650-их.

Гравира генерала Томаса Далиела из „Шкотске армије 1661-1688“ Чарлса Далтона. Објавио у Единбургу Виљем Браун, 1909.

Public Domain

Многи страни професионалци су остали у Русији и по завршетку службе. Двојица од седам „страних“ генерала који су на почетку служили у војним кампањама Петра Великог (почетком 18. века) били су потомци професионалних војника који су емигрирали у Русију. Како је истакао историчар Вјачеслав Тихонов, од почетка 17. века читаве династије страних војника живеле су са породицама у Русији. Они су генерацијама служили у руској армији, тако да су на крају третирани као „домаћи“ странци.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!