Јунак књиге Аркадија Гајдара, објављене 1940. године, организовао је са децом из викенд насеља екипу за помоћ старима и породицама чији чланови служе у Црвеној армији. Један од његових главних задатака је да преваспита хулигана Мишку Квакина који са својим другарима краде воће.
Роман „Тимур и његова дружина“ био је врло популаран у СССР-у. Управо ова Гајдарова књига је инспирисала покрет „Тимураца“, ђака-пионира, који су се бавили волонтерским радом и током Другог светског рата и после њега помагали старима и породицама са децом, а такође бринули о гробовима погинулих. Тимурови доживљаји наставили су се у Гајдаровим романима „Командант снежне тврђаве“ и „Тимурова заклетва“.
Главни јунак књиге Виктора Драгунског „Денисове прича“ имао је реалан прототип у пишчевом сину Денису. У књизи он заједно са родитељима живи у Москви крајем педесетих и шездесетих година и стално доспева у разне смешне ситуације. Једном избаци доручак кроз прозор и, наравно, убрзо му се на вратима појављује човек кога је погодила каша; други пут се сакрије испод кревета код комшинице током игре жмурке и замишља како је тамо провео двадесет година и како плаши јадну старицу; а једном приликом организује напад на Белогардејце за време биоскопског приказивања филма о рату. О Денису Корабљову Драгунски је написао преко шездесет прича, које су често екранизоване.
„Тежак живот Ивана Семјонова, ученика другог разреда и понављача, препун незгода и опасности“ писца Лава Давидовича био је прави хит од шездесетих до осамдесетих година. Сналажљиви јунак пише писмо министарству финансија тражећи да му дају пензију, глуми белог медведа шетајући на четири ноге, и хвата шпијуне. Све у свему, води богат живот дечака бујне маште који не воли да учи. Семјонов је међу обиљем идеализованих ликова изгледао врло реално, као да вам комшија из дворишта препричава своје догодовштине.
Лик радознале девојчице из будућности измислио је писац научне фантастике Кир Буличов. Заједно са оцем она одлази у потрагу за егзотичним животињама и спасава капетана свемирског брода из невоље, путује у прошлост и хвата свемирске гусаре, упознаје становнике Доба легенди у којем постоје чаробњаци и змајеви, и спасава Земљу од вируса лудила. Данас би се рекло да је Алиса суперхерој: она је одлична спортисткиња, а осим тога уме да нађе заједнички језик са сваким, како са птицом која говори, тако и са Кољом Герасимовом из обичне школе.
Доживљаји Јуре Баранкина и Косте Малињина, јунака из књиге Валерија Медведева „Баранкине, буди човек!“ почињу када њих двојица добију јединицу из геометрије. Другове је срамота због лошег успеха у школи и главни јунак одлучује да му је доста да буде човек. Он смишља бајалицу која њега и његовог друга претвара у врпце. Међутим, испоставља се да је птичји живот препун опасности. Још неколико пута Јура и Коста изговарају бајалицу како би се претворили у лептире и мраве, али схватају да се на свету не може пронаћи безбрижан живот и враћају се у људски облик.
Аутобиографски роман о детињству Лава Касиља и његовог брата Јосифа читаоце одводи у измишљени свет Швамбраније, која води рат против Балвоније и Калдоније. Љеља је тамо цар, а Осја поштар. Земља безбрижног детињства у којој је све као у романима Жила Верна, постаје уточиште за двојицу браће из Покровска, док се у реалном свету одиграва револуција. Код њих у Швамбранији све иде својим редом. Али временом граница између обичног и измишљеног света постаје све тања, док, најзад, Швамбранија не нестане.
Јунак романа Анатолија Рибакова Сергеј Крашењиников под надимком Крош борац је за правду. Он решава случај крађе у предузећу за поправку аутомобила, нестанак јапанских фигурица, покушава да утврди идентитет непознатог војника. Његови доживљаји су врло обични и уједно помало наивни, што им даје посебну драж.
Аљоша Сергоглазов под надимком Дветорбе и његов пас Киш јунаци су истоименог романа Јуза Алешковског. Аљоша иде у први разред и покушава да васпита пса кога му је тата купио на Птичјој пијаци. Надимак је добио по томе што је најмањи у разреду, висок само две школске торбе. Али то му не смета да нађе пријатеље, а његови родитељи – строга мама и безбрижни тата – у свим ситуацијама га подржавају.
Професор Громов је направио андроида који изгледа као 12-годишњи дечак и поседује изузетне интелектуалне и физичке способности. Осим тога, јунак романа Јевгенија Велтистова Електроник сања о томе да постане човек. Једном он побегне од професора и среће Серјожу Сиројешкина, чији је изглед Громов позајмио за свој изум. Електроник уместо њега иде у школу, добија петице, не знајући да су му криминалци за петама...
Сомбреро на глави испод којег штрче риђе локне, јаркожуте панталоне, зелена кравата и наранџаста кошуља – по овом упечатљивом изгледу дечака Незнајку лако је препознати свуда. Он је као сва деца: хиперактиван, немиран, а притом храбар и бистар. Много тога не зна, воли да се хвали и понаша се, све у свему, као обичан седмогодишњак.
Прва прича Николаја Носова о Незнајки објављена је 1954. године. У њој се читаоци упознају са јунаком и његовим другарима, другим становницима Цветног града, Винтиком и Шпунтиком, Тјубиком и Пиљуљкином. Незнајка са друговима путује у Сунчани град и чак на Месец, а његови доживљаји се настављају чак и током XXI века. Наиме, писци Светлана Осејева и Петар Солотки написали су причу о његовим свемирским путовањима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
